Чланови Стручног жирија 49. Фестивала драмских аматера села Србије у Малом Црнићу, посетили су и Библиотеку „Србољуб Митић“ у којој је поставка изложбе Матилде Вељковић из Петровца на Млави. У читаоници „Осам нијанси плаве“, Цисана Мурусидзе Чоловић, редитељ из Београда, Влада Рис, професор књижевности из Новог Сада и Слободан Боба Степић, драмски уметник из Пожаревца, разговарали су са уредником Билтена, овогодишњег ФЕДРАС-а.
– Добро вече, добро нам дошли у Мало Црниће нашу библиотеку. Ваша лица ми говоре све и бићу слободна да кажем да се пријатно осећате овде међу књигама. Међутим, разговараћемо о позоришту а о Библиотеци као значајној установи културе, можда неком другом приликом.
Какви су ваши утисци са овогодишњег Фестивала драмских аматера села Србије, обзиром да је организован у време пандемије због вируса Ковид-19?
Слободан Боба Степић: „Утисци су свакако позитивни. Околност јесте отежана и сигурно вам није било лако да направите селекцију, јер сигурно није било премијера представа које су требале се одрже због ковида, а вероватно и оне које су се одржале раније, нису се после разигравале, зато што је дуго трајало ово ванредно стање. Велики подухват и све похвале са моје стране, што сте уопште упели да одражите Фестивал. Знамо да многи Фестивали нису ни одржани, како професионални, аматерски тако дечији фестивали. Дакле, све похвале што се тога тиче. Свака част, не знам шта друго могу да кажем. Похвалио бих и све представе које су одигране и које ће нам се тек представити, јер су и оне успеле да нађу начин како да се изборе са Короном и одрже премијеру или да одрже представу, ако је премијера била давно у некој претходној сезони. Тако да су похвале упућене свима.
Цисана Мурусидзе Чоловић: Управо ово што је рекао млади колега. Можемо само да се дивимо овом подухвату и да кажемо да је то врста подвига у овим околностима оно што траје од марта па до сада. Не бих да понављам да глумци нису могли да се припреме, да нису сигурно добили ни материјална средства итд. У том смислу стварно сматрам подвигом усудити се организовати ФЕДРАС и све похвале почев од председника Општине и Центра за културу. То стварно мислим без икакве куртоазије, јер немам потребе да из куртоазије говорим. Сама чињеница да се одржава ова велика манифестација. Велика је и ако је у Малом Црнићу. Велика је заиста велика, јер смо јуче имали омаж Ћири Животићу, и он је таксативно навео који су сви великани дошли и играли у том малом простору и дали подршку овом Фестивалу и увеличали га, наравно. То је остало међу публиком и свим учесницима целокупног Фестивала. Зато је ово јединствена манифестација. Ни један Фестивал не може да каже да су гости Фестивала били великани српског глумишта, као што то може ФЕРАС да каже, а гости су били почев од Љубинке Бобић, Раше Плаовића, Мире Ступице, Оливере Марковић и млађих глумаца попут Цеце Бојковић, Марка Николић и др. Заиста у том смислу, моје поштовање и моје дивљење што постоји овакав Фестивал.
Влада Рис: Ми из Војводине смо се питали, знајући да код нас ништа не функционише због короне, и да смо под ембаргом, да ли ће уопште Фестивала драмских аматера села Србије бити, и да ли има сврхе било шта радити, ако не можемо да учествујемо. Звао сам организаторе, и питао да ли ће бити ФЕДРАС-а? Тај разговор је обављен у августу. Биће, кажу они а ја мислим, па добро оптимизам – свака част. Како је време одмицало, Корона радила своје, ми смо ипак схватили да овде у Малом Црнићу, постоји доза позитивног и оптимистичког, а то се доказало и ево, реализовало.ФЕДРАС живи. Није га ни Корона зауставила. Свака част организаторима. Ја мало ствари гледам и шире, јер знам да и Држава, кад кажем Држава, да се разумемо, не мислим ништа лоше а и Локална самоуправа питају, да ли ће се манифестације планиране Програмом рада и реализовати, како би средства планирана у буџету. Из културних установа добијају одговор: „одржаћемо манифестације“. Онда следи питање: „Да ли ви то стварно желите, а знате каква је прича са короном и да су све и спортске и културне манифестације заустављене и да је живот на неки начин блокиран?“ и тако… Међутим, мало по мало прилагодили смо се сви, па и организатори ФЕДРАС-а уз све мере које су тражене, и тако се ФЕДРАС одржава ове године. Организаторима и општини Мало Црниће свака част.
– Сведоци смо онлајн наставе у школи, књижевне вечери исто тако се раде, ми у библиотеци радимо са корисницима, дајући им линкове и преко друштвених мрежа. Колико је то добро за културу, и куда ми то идемо када је позоришна уметност у питању?
Цисана Мурусидзе Чоловић: Свакако много недостаје тај директни контакт. Тај интимни разговор, и размена мишљења. То не може ни један онлајн каква код да је техника. Ово што се непосредно чује у разговору, у дијалогу – то је у ствари позориште. Када направите онлајн представу, то више није представа. То и не личи на ту представу која се игра пред публиком. Тако је присутан живот који даје неку сасвим другу димензију и ствара једну другачију атмосферу. Разговор има много, много већи домет. Када то иде преко екрана не може да допре до срца позоришног гледаоца. То није то…то је стара школа, тако сам ја васпитана. Младој генерације је то ближе и они осећају ту потребу за коришћење интернета и друштвених мрежа. Можда је баш тај онлајн програм, медијски простор у коме се они осећају много лепо.
– Куда ми то идемо…куда иде култура, куда иде позориште и позоришни аматеризам?
Цисана Мурусидзе Чоловић: Оно ће ићи онако како друштво иде. И позориште се увек прилагођава ово што је рекао Влада, јер култура је неуништива и уме да се прилагоди. Ако се не прилагоди, не може да опстане. Тако да је она вечита, неуништава, и трајаће без обзира на короне…мороне…и све могуће пандемије. Увек ће трајати нешто ће застати са умањеним капацитетом, и смањеним програмом, али ће трајати, јер ми се не дамо. Увек се глумци и редитељи боре да позориште живи и да се развија.
Влада Рис: Вратио бих се на претходно питање, Федрас је успео да синоћ уживо организује књижевно вече, односно омаж Момчилу Ћири Животићу познатом глумцу Народног позоришта Београда, иначе родом из овог краја, из Куле, који је преминио нажалост ове године. О њему је говорило пет еминентних глумаца, редитеља, водитеља, музичара. Било је мало и публике, морам тако да кажем. Мало између осталог да кажем и због Короне, која их је уплашила, али то не може онлајн. То уживо што је речено, о Ћири Животићу, та виолина која се чула синоћ, виолина коју је између осталог и Ћира Животић обожавао, то је то, оно право, и живи контакт неће заменити. Али, мора се живети и ја немам ништа против, без обзира на моје године, на тај онлајн који надам се на неки тренутни прелазни период. Куда иде позоришни аматеризам? Иде својим путем, трајним, неуништивим… Може држава може систем, може укупно друштво да се према аматеризму понаша овако или онако, али аматеризам ће опстати и живети. Примера ради, синоћ је гостовало једно позориште, из места које има 1500 становника, и ја их питам: Шта имате од привреде? Они одговарају да немају ништа, да у селу имају по коју краву и понеку свињу, кокошке… Нема ништа. Па добро одкуда позориште, шта ове године спремате? питао сам. Кажу: „Имамо наш репертоар. Ми сваке суботе играмо другу представу. Имамо пет представа и сваки суботе играмо другу и сваке суботе од 1500 нама дође 150 да гледа нашу представу. Е то је чист аматеризам. То нити систем може уништити, нити му је то намера. Али је суштина у томе, да ту љубав а аматеризам је љубав, нико не може ничим убити. И нека буде тако.
– Број гледалаца у сали је ове године ограничен. Недостаје ли вам публика и пратеће манифестације, као што су књижевне вечери …..?
Цисана Мурусидзе Чоловић: Да недостају књижевне вечери и дружење. Што се тиче публике, не. Ми због публике и постојимо и зато да ли дође 10 , 20 или 150 сваки је добро дошао. Глумац ће са истим жаром играти и за 150 , 10 или 20…Међутим, има и тако хировитих који су незадовољни што је празна сала. Ја сам Народном позоришту између осталог морала да дежурам. И ако је 10 % дошло публике, морала је да се игра представа. Ако немамо публике, отворимо врата, позовемо пролазнике и тако „нахватамо“ публику. Без обзира на све, проређена су места, али ја не осећам неку нелагодност. Јесмо под маскама, али свеједно. Кажем, прилагодљивост је највиталнија особина људи, људска особина. Али, исто тако и највиталнија особина позоришта. И аматерског и професионалног…
Слободан Боба Степић: Ја сам долазио дуго година да пратим ФЕДРАС, можда не баш сваке године, можда не баш све представе, сада сам први пут добио ту прилику и част да седим са мојим драгим колегама и људима, да пратим сваки дан представе. Та дугогодишња традиција ФЕДРАС-а, то је већ укорењена ствар то је већ генетски модел, јер сигурно Фестивал не би успео да публика није била добронамерна од самог почетка, јер је то стварно фасцинантно да у овако малој средини увек буде пуно гледалаца. Нећу да причам сада о овом периоду, када је Корона у питању, али ФЕДРАС је увек био пун, увек је била велика циркулација људи, чак су се одржавале и по две три представе у току вечери. Тако да је то можда нешто што свима у овом тренутку недостаје. Ми знамо да ће наредни Фестивали бити пуни.
Влада Рис: Ја сам то морам да кажем стари бард ФЕДРАС-а. Био сам овде и пре 30 година и отишао одавде опијен гостопримством, опијен ФЕДРАС-ом. То је за нас Војвођане, мало село, а ту се дешава Републички фестивал. Отишао сам омађијан, а ево ме и сад у тој улози. Више нисам гост. Осећам се као домаћин. То је – то што ФЕДРАС уради. Иначе купи те условно речено, веже те и када код после и следеће године и кад помену ФЕДРАС, нема оно нема пара…не може…него, може љубав је то.
Слободан Боба Степић: Сећам се када сам овде играо и имао пробе увек је лепа и посебна атмосфера. Не само посебна, него и квалитетна. И међу глумцима и међу колективом онај мали бифе, са фотографијама…права топла атмосфера. Сви смо ту скупљени, блиски.
Влада Рис: Мањег бифеа нема у земљи, а да је у њега стало више људи, не мислим буквално, у једном тренутку, него генерално, јер ту је прошла читава плејада људи о којима је говорила колегиница Цисана. Ту је прошла маса глумаца, редитеља, и људи из позоришног света, и из аматерског света и сви стану у онај мали бифе три са три. И ту нам је свима лепо, ту се сви радујемо због награда или тугујемо. И све док овако радимо, и ми и организатори живеће ФЕДРАС.
З
