Минутом ћутања започет је „Омаж Милисаву Миленковићу“, књижевнику, драматургу, на чију идеју је основан Фестивал драмских аматера села Србије ФЕДРАС, који ове године слави свој педесети рођендан. Комеморативном скупу су присуствовали чланови његове породице: супруга Ратимирка, син Горан, ћерка Сунчана, унуци Марко и Давид, унуке Миља и Тијана, његови пријатељи, рођаци, колеге књижевници, поштоваоци лика и дела Милисава Миленковића. Међу њима се нашли и представници локалне самоуправе: Малиша Антонијевић, председник Општине Мало Црниће; Горанка Стевић, председница СО-е; Топлица Ђорђевић, помоћник председника Општине….
Први се присутнима обратио глумац из Београда и пријатељ Милисава Миленковића, Лепомир Ивковић.
„На Бадњи дан ове године, вазнео се на небеса наш Миле, како смо га из милоште звали. Вазнео се у вечност, историју и легенду, не само као најумнији стижанин, него а то се са право тврди и један од најумнијих људи у целој нашој Србији. Иза њега, дипломираног правника Правног факултета у Београду и дипломираног драматурга на Академији драмских уметника у Београду, остала су његова дела, романи, поезија, приче, рецензије, ТВ емисије, али о томе ће сигурно више говорити његове колеге – књижевници, браћа по перу. Иза њега остаје и велика политичка каријера. Иза њега остаје и наш ФЕДРАС, глумачке свечаности „Миливоје Живановић“ у Пожаревцу, часопис „Стиг“ и много других ствари- Све је то Милисав волео али највише од свега, волео је своју породицу и био поносан на њу. Кажу да су постојала пара у Пожаревцу, која су љубављу могла мерити са симболом и љубављу Шекспирових јунака Ромеа и Јулије. Милисав и Рада и нешто мало млађи Слободан и Мира-
Био је Миле поносан, на све успехе своје деце, Горана и Сунчане, а највише се радовао својим унукама и унуцима. Знали смо то често да залијемо чашом. По годинама, могао је отац да ми буде, али од 2. ФЕДРАС-а 1973. године (нисам сигуран) и моје прве улоге у представи „Боинг- боинг“ у режији Миодрага Маге Милановића, трајало је наше како је Миле волео да каже – непомућено пријатељство. Радује ме што се то пријатељство пренело и на тебе и твоју породицу, драги Горане.
Верујем да се на Божић ове године, појавио на Рајским вратима и затекао Србу Митића, како пише песме, чика Драгослава Живадиновића, како и пише и глуми Хасан- агу, мог стрица Богољуба Ивковића, како суфлира и војнички, строго све то организује. Много су му се обрадовали и сви у глас повикали „Па где си до сада..“, а он витак са сребрним луком, одговара: „Рада ми није дала да дођем раније…“ Придружио им се и Мића Несторовић, и ето још једног Небеског ФЕДРАС-а. Да не заборавимо одакле је дошао и Алекса Лека Лунгић и сам себе поставио за председника Комисије за дочек гостију.
Поштовани пријатељи, један од најстрашнијег понора је заборав. Учинићемо све да име Милисава Миленковића остане трајно у нашим сећањима и сећањима будућих генерација. Молим представнике наше Општине и Центра за културу, да на дан његовог рођења, 6. марта буде нови празник на културној мапи наше Општине, јер је то Милисав Миленковић заслужио“, рекао је Лепомир Ивковић.
Данијела Божичковић Радуловић, књижевница и директорка библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће, прочитала је песму посвећену Милисаву Миленковићу, након вести о његовом упокојењу.
МИТ О СТИЖАНИНУ
(Милисаву Миленковићу)
Он
Није веровао у Богове.
У сунце, Небо и Траву ,
Јесте
Јер, пупак му је пресечен баш ту,
На шареном Стишком ћилиму.
Са Пенелопом је стрпљиво
Чекао Одисеја
Преферанс играо са
Микеланђелом и Црњанским-
Неверницима, такође.
Са Маркесом прозивао Бодлера;
Цвеће заливао кантицама боја
С којима се дружила
мадмазел Барили;
Опијао се
Вином и емоцијом.
Буђењу из дремежа просечности
Препуштао би се,
Као Божанској страсти,
Стављајући мастило и перо
међу зубе изгланцане речима
бритким као српови Стишких сељака.
У свитањима је лутао
Лавиринтима
Живота,
Стварао слике
Сценских комада
Које ће остати док је трајања
Када све нестане и оде без повратка,
Отишао је, између сумрака и свитања,
У освит једне ноћи.
,,Одувек сам био сам, “
Рекао је, склопивши очи.
Он
Веровао у Богове није
Али је постао део
Стишке Митологије.
„Често се сетим: Звони телефон, подижем слушалицу, и већ после прве речи, препознајем глас. И знам шта ће рећи „Добар дан. Овде Милисав Миленковић“. Увек је тако започињао разговор. Док сам размишљала како да почнем овај омаж, помислила сам да прво кажем, био је одличан реторичар, али то није довољно. Није довољно ни био је инзваредан, сјајан, врхунски познавалац речи. Можда је најтачније поређење Милисав Миленковић је био виртуоз са речима. И то не само у својим песмама, приповеткама, есејима, романима, драмама, већ и у обичном свакодневном говору. Разговори са њим, никада нису били обични. Једном приликом чекајући почетак промоције, седели смо на обали Дунава. Милисав је прво ћутао, а онда загледан у хоризонт рекао:“ Ја не знам да ли постоји Душа, али ако постоји, она се налази у близини срца. И не знам да ли постоји Бог, али ако постоји, Он је у срцу. Све највеће и највредније ствари, немају облик и не знамо где се налазе, али их треба писати, великим почетним словом…..“, рекла је Данијела Божичковић Радуловић, евоцирајући успомене на Милисава Миленковића.
Колега-књижевник , брат по перу, велики пријатељ Милисава Миленковића, Радомир Андрић, такође се обратио присутнима пригодним речима.
„У време пандемије, смртоносни таласа вируса Ковид-19 однео је многе нама личности, које су својим уметничким стварањем на изузетан начин културу Србије. Реду тих стваралаца, несумњиво снажног и неисцрпног интелектуалног потенцијала, припадао је Милисав Миленковић, који је надасве самосвојним песништвом, колико прозним и драмским остварењима задужио све нас да га се сећамо и указујемо на његову велику преданост књижевности и позоришту.
У библиографији овог значајног књижевника и једног од ренесансних уметника у овом нашем контроверзном времену, истичимо поново, знајући колико је био делатно ангажован у многим стваралачким пословима, налазим доста угледних имена који су о њему писали поуздано и критички аргументовано. Између осталих, то су имена: Чедомира Мирковића, Милисава Буце Мирковића, Драгољуба Стојадиновића, Срба Игњатовића, Александра Јекова, Радована Белог Марковића, Србољуба Љ. Митића, Селимир Радуловића, Миће Цвјетића, Милана Ранковића, Висака М. Масловарића, Милоша Петровића, Миладина Шеварлића, Веселина Мишнића, Данијеле Божичковић Радуловић, Милутина Луја Данојлића, Душка Новаковића, Златије Радовановић, Зорка Стојановић, Драгана Миленковића, Љубише Д. Јовановића, Милосава Славка Пешића, Славице Јовановић…
Сводећи, не само овај читалачки утисак, него много тога делимично поменутог и недовољно аналитички сагледаног у обимно и драгоценом књижевном опису Милисава Миленковића, који је несумњиво сагорео у очувању својих младалачких идеала, овде и данас можемо непорециво рећи да је заслужио наше поштовање и трајније казивање о свему што нам је оставио у наслеђе. Отуд се намеће идеја о организовању, не само у Малом Црнићу или Пожаревцу, већ свуда где је живео и стварао на добробит културе и књижевности у Србији, једну светковину песништва посвећену њему и његовој поезији – првенствено. Једна од назива те светковине је „Стишки венац Милисава Миленковића“, а један од датума је дан његовог рођења – шести март. Верујемо да ће овај предлог сви они који су га уважавали и волели његову песничку реч која уз стихове Србољуб Митића репрезентује српску поезију и уопште значење једног изузетног фестивала какав је ФЕДРАС у Малом Црнићу, рекао је Радомир Андрић. О Милисаву Миленковићу, говорили су и Видак Масловарић, Веселин Мишнић.
У име мештана Малог Црнића, у коме је рођен и детињство провео Милисав Миленковић, скупу се обратио веома емотивно и инспиративно, учитељ Радиша Стојићевић:
„Хвала судбини што ми је одредила да живим и будем савременик Милисава Милета Миленковића.
Привилегију да му будем близак као мештанин, пријатељ, као друг, чини ми се са сам обилато искористио.
Постоје многе моћи, које владају, моћ новца, моћ лепоте, моћ физичке снаге…и моћ говора. Ову задњу, моћ говора, поседовао је Милисав Миленковић.
Веома сам често био на местима где је он говорио. Поред пажљивог слушања обраћао сам пажњу на понашање аудиторијума, коме се обраћао. На лицима тих људи сам видео изразе пажње, одушевљења, поштовања, и огромног интересовања за материју о којој је говорио. Толико је елоквенције, познавања ствари, начин интерпретације, данас ретко могу да се чују. Моћ да се адаптира, фокусира, и прилагоди слушаоцима је готово фантастична….
Једном је позвао: Дођи у Чаир, (место на периферији Малог Црнића, где се налази имање његовог оца, на коме је он саградио малу викендицу).
Отишао сам и затекао сам га за столом у хладу лепих борова. После неколико куртоазних реченица, показао ми је платнену врећу на столу. Погледао сам, у врећи су били плодови храста, жиреви. То сам добио од једног пријатеља са Златибора. Знаш ли како се жиреви сеју?
Могу и да се не сеју, ако их побацамо у земљи, нићи ће и сами, како се то у природи и догађа.
Ипак, одлучили смо да ја са ашовом идем напред, риљам мале јамице, а он за мном у њих убацује по два жира. У овом послу смо провели два – три сата док платнена није испражњена. И док нисмо посејали 600 – 700 младих храстова. Миле, а и ја смо се прилично заморили, али сам на његовом лицу видео радост због посла, који смо обавили. Рекао сам му: Миле, Милисаве Миленковићу, ми смо данас засадили храстову шуму. Био је некако усхићен.
Када сам после, усамљен, размишљао о овој реченици, колико симболике има у њој.
Поштована породице Миленковић, дозволите ми да завршим речима: Много је храстових шума засадио Милисав Миле Миленковић….“, рекао је Радиша Стојићевић.
На крају се свима захвалио у име породице Миленковић, син Милисава Миленковића, Горан Миленковић.