На данашњи дан 7. јула – Ивањдан, (један од већих хришћанских празника у СПЦ), 1941. године у Белој Цркви, Жикица Јовановић Шпанац, убио је из заседе два жандарма и тај догађај се обележава као дан почетка устанка у Србији против немачког окупатора.
Живорад Јовановић Жикица Шпанац био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у западној Србији и народни херој Југославије. Рођен је 17. марта 1914. у Ваљеву а преминуо 13. марта 1942 у Радановцима.
Умро је 13. март 1942. године, Радановцима. Народни херој од: 6. јула 1945
Акција изведена на ивандањском вашару у Белој Цркви, брзо је одјекнула Рађевином и целим ваљевским крајем. Данима се препричавало о појави партизана и њиховом обрачуну са жандармима. Народ је испредао разне приче, које су најчешће биле преувеличане, али је и сама квислиншка штампа из Београда пишући о овом догађају као о „почетку комунистичких нереда у Србији” ширила вест о појави партизана. Одмах након ослобођења Југославије и завршетка Народноослободилачког рата, Народна скупштина Србије је 27. јуна 1945. донела одлуку о проглашењу 7. јула за празник — Дан устанка народа Србије.
За овај дан издвајамо писмо Жикице Јовановића Шпанца, упућено мајци.
Драга мајко,
Много сам о теби мислио и често ме захвати помисао да сам био неправедан према теби. У последње време, нарочито, све чешће и чешће пожелим да ти у једној јединој речи кажем све што се гомилало у мени и тражило одушке.
Ту реч не могу да нађем.
На мене наваљују сећања на драге тренутке. Не могу да ти изразим ни делић онога што осећам. Речи ми беже и све је некако јадно и пусто. То је нешто велико, светло, и пуно речи то не могу да изразе.
Ја сам упознао беду људи пред смрћу. Треба ли да ти кажем да сам много пута видео умируће људе, који су, мени неразумљивим језиком, дозивали у бунилу болова. Људи су умирали искасапљени по котлинама и болницама… Ти људи умирали су за добро човечанства. Они су то знали. Па ипак, у часовима када је од њихових младих живота остајало само крваво клупче болова, они су дозивали једно име. Нису дозивали Бога. Он је сувише далек, сувише стран њиховим боловима. Дозивали су име које им је удахнуло живот, удахнуло љубав — Madre, madre mia!
Био сам себичан када сам живот понудио ствари која је праведна, када сам пошао у Шпанију. Мој живот био је и твој. Био сам себичан што сам хтео да га узмем од тебе и да га дам људима. Али ја знам да ти не можеш а да ми не одобриш што сам пошао за оним у шта верујем и што сматрам за поштено и племенито. Мој живот био би без смисла ако бих се, када сам једном сазнао истину и поверовао у њу, одрекао ње и покушао да ућуткам глас савести.
Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си му удахнула љубав. Разуми то, и молим те, опрости што сам ти нанео бол. Теби и оцу.
— из писма Жикице Јовановића упућеног мајци, маја 1939. године.
