У среду 18.10.2023. године, небо над брдом Врањевац је било славобитно и поносно плаво, као далеког 18 и 19. октобра 1915. године. На овом брду, ради одбране своје територије и слободе потекла је људска крв. Густа, црвена, она која се поносно и храбро пролива за отаџбину и њену слободу. Научник др Јован Јањић каже: „У православљу, плава боја симболише земаљско (пролазно), а црвена небеско (вечно) постојање. Срби су небески народ често говоре они који нас не воле, са поругом. Да. Јесмо – Небески народ. И заветни смо народ, јер имамо најузвишенији национални завет и по њему се владамо“. У нама тече вековна крв, пренета генима славних и јуначких предака наших. Зато смо данас овде, крај велелепног спомен обележја, који нас подсећа, опомиње, храбри у истрајности да сачувамо ту чврсту везу између историјске прошлости, данашњег тренутка, и будућности. Врањевац – видљив, леп, поносан, представља ту спону која нас одржава и усмерава на прави пут, утиче на нашу вишевековну свест да чувамо српски крст и слободу.
У знак сећања на овај догађај и српске војнике који су на брду Врањевац изгинули у ноћи између 18.и 19. октобра 1915. године, бранећи цело Браничево и Стиг, венце су положили: Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, Никола Селаковић, градоначелник, председници општина Браничевског округа и представници удружења потомака ратника и институција. Присутнима се обратио Горан Дачић, председник Удружења потомака ратника 1912 – 1920 општине Мало Црниће; Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, Никола Селаковић; председник општине Мало Црниће, Малиша Антонијевић.
Говорећи о важности оваквих обележавања, министар Никола Селаковић је поручио да се отаџбина чува свакодневно, памћењем оних који су за њу дали живот, како би будуће генерације слободно, суверено и поносно живеле.
-Када се Србима каже Велики рат свако ће поменути славне битке на Церу, Мачковом камену, Гучеву, Колубари, Кајмакчалану, пробој Солунског фронта и добро је што ће их поменути. Али је лоше то што ће заобићи читаву 1915. годину која је челичним црним словима записана у историји нашег народа. Годину коју је обележила и битка на Врањевцу. То је једно од места где треба да се окупљамо, јер ми данас живимо у слободној Србији зато што су они овде пали бранећи одступницу главнине наше војске, нашем краљу, Влади и делу народа. Они који су овде славно пали нису изгубили битку против непријатеља, али ми који смо данас овде, доказ смо да смо сто година након њиховог страдања победили највећег непријатеља, а то је заборав. Заборав би био да овог велелепног споменика овде пред нама данас није, заборав би био да нису пописане све жртве и дивим се људима који су једну такву ствар учинили.
Било је оних који су годинама знали да причају да је и повлачење српске војске, да су и битке, међу којима је и битка на Врањевцу биле велика грешка, а ја желим данас на овом месту да кажем, грешке постоје у природним наукама, грешка може да се направи у математици, грешка може да се направи у физици, али у историји грешке нема. Свако ко би причао о овој жртви као о грешци, обесмишљава оне који су овде храбро пали, рекао је Селаковић. Министар је подсетио да је број палих Срба и Српкиња током Великог рата износио милион и 247 хиљада 435 жртава.
-Ово је број који би свако од нас требало у пола дана и у пола ноћи да зна, да зна колико је велика и скупа цена којом је Србија платила своју слободу, којом је Србија платила своје ослобођење и уједињење. Отаџбина се брани у рату, а чува се сваки дан и чува се памћењем оних који су за њу живот дали да бисмо ми данас слободно, суверено и поносно живели, закључио је Никола Селаковић.
„….Окупили смо се на месту бола, туге и поноса. На месту вечне тишине како не би нарушили мир уснулих јунака, али и месту вечног сећања. Са дужним поштовањем желимо да се поклонимо сенима наших дедова, очева, браће, свима онима који су дали живот за отаџбину и заувек памтимо њихову несебичну храброст. Много је скупо плаћена слобода, много је хероја, јунака, наших предака уписало себе у овај и још много других споменика, који сведоче о цени која је морала да буде плаћена да бисмо ми данас могли да живимо у миру. Дали су оно највредније, свој живот, дали су себе несебично, гинули за своју земљу, за будуће нараштаје, за своју нејач, за свој кућни праг. Има ли лепшег имена или лепше земље од ове наше Србије? Има ли мирнијег и питомијег народа од овог нашег – овдашњег? Има ли поноснијег љубазнијег, гостопримљивијег? Има ли лепших предела од ових наших? Нема! Све докле год поглед сеже, види се ова наша прелепа Стишка равница, али се сећања враћају и историја подсећа да су она најлепша у слободи. „Србија је изградила кућу на светском друму“, рекли су историчари, тако да се одувек борила да сачува своју територију и свој народ од непријатеља и освајача. Те 1915. године Срби су дочекали Први светски рат и већ исцрпљени и ослабљени у два Балканска рата, али нису помишљали на предају. Супротставили су се Аустоугарској војсци, која је била надмоћнија, како у наоружању, тако и у броју војника. То није могло да сломи Српску војску, и поред чињенице да су били нападнути од стране тада најјаче војне силе у Европи. Шестог октобра 1915. године удружене Аустроугарске и Немачке снаге, започеле су напад артиљеријом са леве стране тукући простор од Смедерева до Рама. Главни напад био је код Рама. Био је то план Непријатељске војске да уништи све пред собом. Мала одбрана Стига, била је ослабљена издвајањем дела војске за фронт према Бугарској. И поред тога Немцима је било потребно 20 дана да уђу педесетак километара у Српску територију. Вођене су битне Раму, Петки Костолцу Забели, Рановцу, Ореовици, Бубњу, и овде на Врањевцу. Само девети пук је имао 311. погинулих и 660 несталих на овим просторима. Сви су они углавном били са подручја Стига, Пека, Звижда, Мораве и Млаве. Борило се за сваки положај.Овде на Врањевцу и на Бубњу, Српска војска се добро укопала и топовима се супротстављала непријатељу, који је напредовао од Божевца и Кобиља. У ноћи између 18. и 19. октобра непријатељ је напао наше јединице на Врањевцу мучки, са леђа по мраку и лошем времену. По први пут су извршили ноћни напад. Наша војска је била принуђена да се повуче, остављајући целу топовску батерију, а потом кренули у напад служећи се само бајонетима на пушкама. Ослободили су топове, али нису могли да се супротставе многобројној непријатељској војсци и задрже Врањевац. На овом месту, ми потомци бранилаца Србије 1915. године, поводом стогодишњице тих битака у знак сећања на све пале ратнике са територије Браничевског округа, подигосмо овај величанствени споменик са натписима о броју жртава из сваког насеља Браничевског округа. Њихова имена су пописана и налазе се у књизи „Српски ратни поменик“. Аутори заслужују сваку похвалу за ово, за историју Браничева монументално дело, које ће са споменика на Врањевцу бити трајан белег страдања Браничеваца, и вечно чување сећања на њих за ова и будућа покољења.
„У Србији, слобода је увек била прескупа. Многи су хтели да нас поробе, да нам одузму територију, изворну духовност, писмо, да од нас начине слуге. Успели нису. Срби су бранили сваки стопу своје територије, сваку њиву, ливаду, дрво. Бранили су српски крст и видљива слова исписана ћирилицом, гроб оца, мајке, дедова… Гинули су, губили породице, домове, али су били истрајни у вери да је Србија најлепша и најплоднија у слободи, и да су као потомци јунака, који су је створили, дужни да је чувају од сваког зла. Војвода Степа Степановић каже: „ Отаџбини се даје све, а не узима ништа“. Зато смо данас овде, поносни, смели и одважни у намери да сачувамо оно што се не може заборавити. Обележавањем годишњице битке на Врањевцу, сваке године причом о токовима борбе присећамо се наших предака, који су својим животима одбранили отаџбину, и нама омогућили живот у слободи…“, истакао је председник Удружења потомака ратника, Горан Дачић.
Стихови Војислава Илића Млађег, нека нам увек буду воља и снага за слободом:„Њина дела славиће се/ До последњих судњих дана,/ Слава јату бесмртника!/Мир пепелу великана!“. Живела Србија“, рекао је председник Малиша Антонијевић.
У културно уметничком програму учествовали су: Мирослав Митровић, Зорица Тошић, хор манастира Рукумија и Милија Радивојевић – Баја.