Све што је потребно човеку налази се између ових величанствених корица.
Љубав, вера, нада.
Ах та љубав…од ње све полази…Заискри изненада и изгориш у њеном пламену, и тако сагорео будеш радостан и вечан. Некад се та искра не појави, али остаје вера да ће се појавити, и нада да је овековечи.
Поређења?
Некад се несвесно рађају у нашем уму. Дакле, на једној страни имамо тројац: ЉУБАВ, ВЕРА, НАДА – на другој ПРОШЛОСТ, САДАШЊОСТ, БУДУЋНОСТ. Ако, је љубав, заиста љубав, она права која се само једном појави из дубине чежње и жеље за давањем и узимањем у истој равни, не може никад да буде прошлост. Постоји ли прошлост? Верујем да не постоји. Ту је, можда скривена у рукаву, џепу јакне, коси, погледу…. али ту је. Ако би се на неки начин (а тај начин не постоји ма колико се трудили да га пронађемо) уништили прошлост, на чијим темељима би стасавала садашњост и како би се разгранала будућност. Оваква или онаква – срећна или несрећна, свеједно, али постоји. До нас је каква ће она бити. Љубав никад не може да буде прошлост. Вера нас учвршћује у садашњности, а нада подстиче вољу, жељу, стварање будућности у којој ће свако од нас имати свој траг.
Збирка поезије „Српкиња“ Данијеле Миланове, само потврђује да је мој начин размишљања исправан (бар ја тако мислим).
Довољан је назив збирке „Српкиња“ па да се замислимо….То је то. Патриотизам и понос што може себе тако да назове. И не само то…ту су и Српкињице у српској народној ношњи и застава Србије. Ту су боје које управо ознаћавају да љубав не може бити прошлост. Црвена боја по Светом писму је Небеска боја, плава је земаљска а бела симболизујуе стетлост, сигурност чистоту. Све заједно одишу пунином одраза људског бића у сваком тренутку. Тренутак је и Српска народна пословица на почетку књиге „Обичан живот је јачи од мудрих књига“. И није случајно одабрана баш ова пословица. Живот јесте на неки начин јачи, јер се мудра књига баш у њему ствара, а не обрнуто.
Данијела Миланова је створила мудру књигу, која ће бити јача од овоземаљског живота. Јединствена и оригиналнау у уметничком изразу, Данијела без коришћења стилских фигура „гађа право у мету“. И то је добро, фантастично, генијално. Ретко ко се усуђује да и оне најинтимније ствари назива правим именом, а она то чини. Свака стих је посебан и може да буде целина, а сви заједно чине надцелину – живот Данијеле Миланове. Она је овој књизи дала дах, крв, сваку мисао, душу, живот.Уткала је себе у стихове заједно са онима које воли. Радосна, брижна, бунтовна, скикарка, глумица, дама у свиленој хаљини, мајка и нана у тренерци, домаћица – српкиња са кецељом у кухињи дише у стиховима и несвакидашњим насловима: Српкиња, Палачинке, Критичари, Без памети, Лицемери, Вештичарење, Гром, Пупак, Трешња, Реплика, Грешка, Светлост Париза, Сан о срећи….
Нека Српкиња Данијеле Миланове не сања о срећи. Нека радосно живи, јер срећа је тренутак (кад добијеш поклон, видиш драгу особу, неко те похвали….) а радост клија из срца, она долази из дубине душе, она је у природи човека. Радост је увек ту. Само је треба извући из свакодневног догађања и дозволити се огласи…
Прича о овој збирци није завршена. И не може се заврштити. Пуна је живота, радости, љубави. Ту је и она друга тајновита страна. Тајне се никада не могу открити, зато што желимо да их разоткријемо. Тајне се казују саме…ако не знате како, и ако не чујете глас Српкиње, која их казује, прочитајте ову књигу. Верујте ми…вреди…
