НА КАМЕНУ СЕЋАЊА
(„Живот моје мајке“ / Богданка Симић; Пожаревац, 2023.)
Шта је човек без наде? Ништа. Она је та која усмерава, води до циља, мотивише, и ствара осећање сигурности, да је сваки корак учињен у овоземаљском животу баш онај прави – чврст, стабилан, исправан. Исто је и са оним што обитава у души човека, стварајући потребу да за собом остави траг. У својим облицима, суптилности и пуноћи тамо где су утиснути, трагови су разнолики. Надахнуте ноте стварања тих трагова јесу оличење животног завета и наслеђа и припадају управо онима којима су трагови даривани, (потомци), а велику одговорност о аутентичности трагова у облику писане речи, има онај ко их оставља (мајка ).
Богданка Симић, ауторка прозне књиге „Живот моје мајке“, управо то ради. Оставља животни траг, исписујући сопствену причу о пожртвованости своје мајке – праве српске жене, која чини све што може да би сачувала породицу. Тако зарања у крв своје крви и бележи своја сећања и мисли. Она није писац, већ само приповедач, који жели да све радости, туге и боли подели са људима – знаним и незнаним. На самом почетку своје приповести каже: „Оно што је у мени морам да изнесем на папир. Можда је то и грешка. Може завршити на ветру или киши, а може га неко прочитати и упамтити. Ипак сам сигурна да ће га прогутати ова земља. Ова земља гута све, осим оног бестежинског и безвредног, што испливава на површину, а све остало остаје у њој. Постепено се гаси и нестаје, управо као што је и сам залазак сунца. Тај залазак сунца се настанио у мени. Он раздире моју душу…“. Залазак сунца је увек леп у очима посматрача, и увек у срцу остане тај тренутак задивљености и лепоте. Иако, најављује крај дана и почетак ноћи, има у себи неку посебну драж и наду – уследиће нови дан, можда са лепшим и богатијим моментима. Међутим, залазак сунца, раздире душу Богданке Симић, а то јако боли, до кости, до сржи. Она као да не види сунце, или не жели да га види, а то је више него потребно, јер сунце је живот. Кад ово кажем, не мислим ништа негативно у њеном прихватању животних правила. Различити су људи и свако се на свој начин бори да живот учини лепшим. Некада је то и немогуће. Њен живот је заиста тежак. Носила је на плећима велики терет, веома дуго, вероватно и данас. Понекад искра гласа савести толико јако без разлога оптерећује ум, без обзира на стање чисте душе.
Тај терет огледа се у одговорности и сопственој потреби да помогне мајци, коју су само невоље у животу пратиле. Храбра и јака је била њена мајка. Одлучна је у мисији да својој деци обезбеди лагоднији и бољи живот. Чињеница да су живели тешко, често гладни и без основних услова за живот и школовање деце, оправдава толику посвећеност и жељу да заради новац, изгради велику кућу, и обезбеди им лепу будућност. Успева она у томе. Велики утицај је имала на мужа, који је у једном моменту скренуо са правог пута и одлази у иностранство. И нема светлости, нема сунца, нема радости – само рад – рад – сакупљање новца, изградња куће, и огромна љубав према деци, која јој је дала снагу да све то издржи. Не могу а да се не запитам, да ли је вредело? У Богданким очима јесте. Вредело је заиста, али љубав и присуство родитеља у сваком тренутку је непроцењиве вредности и нема цену. Ауторка своју мајку назива хероином. Оправдано, јер у тешким условима, са великим жаром успевала је да оно што се чини немогуће, учини могућим. Сељанка, радница, домаћица, мајка Мирослава, у својој посвећености, племенитости, храбрости да се избори са животним недаћама, оличење је праве српске жене, која не признаје пораз. Ретко ко може да реши нешто нерешиво, да победи зло и чини само добро, погнуте главе у неким ситуацијама, а опет достојанствено и поносно. Богданкина мајка је успела. Заувек је задржала место у срцу своје ћерке, постала знак упозорења и охрабрења у свим животним околностима, па и у оним најтежим, када мајка сахрани своје дете (смрт Дубравка – Богданкиног сина). Трагична је прича исписана душом, жене, која губи једног по једног члана породице. Неисплакане сузе и разарајући бол, осећа се у свакој написаној речи, у сваком опису драгих ликова (сестара, браће, рођака, пријатеља…).
Свакако, има ту и ауторкиног беса и љутње на судбину, али и доста праштања. Ипак, ништа не заборавља. Ниједан детаљ, ниједну ситницу. Пажљиво биране речи уткала је у један временски период, у живот своје породице и породице својих рођака. Све то оставља, у аманет својим потомцима – ћерки Драгани и унуцима, да не забораве одакле потичу и ко су.
Живе у иностранству, али се враћају Србији и физички и у мислима. Ту су гробови предака. Ту су започете и завршене прве љубави, настајале и решаване тешкоће, склапали бракови и потом свако одлазио на своју страну. Најзад ту су проходали, проговорили, осетили први додир родитеља, написали прва слова. А Богданка Симић, пише и поезију. Тако се брани од жалости и туге. Бежи у стихове да би победила сивило тешког живота и одвојеност од земље у којој је рођена.
„…Туђина је тешка; ништа ми не значи,
Бол за сином и мајком од свега је јачи.
Они нису умрли за мене;
Остаће то цвеће вечито да вене.“
(Песма мајци)
Може се рећи, да ова књига има и едукативни карактер. Читајући је, закључци се сами рађају и показују како се исправљају нехотице начињене грешке, а на грешкама се човек учи. Ту је и оно најважније – поштовање породице и чување њених корена од заборава.
Зорка Стојановић