Виктор-Мари Иго (Вицтор-Марие Хуго) родио се 1802. у Безансону, као трећи син бонапартистичког официра који је службовао на Корзици, у Напуљу, Мадриду и „Вандејке“ рођене у Нанту, жене чврстог карактера и роајалистичких убеђења. Виктор Иго и његова браћа се у детињству с родитељима често селе, те се затим због родитељске неслоге и раздвајања враћају у Париз с мајком, с којом ће живети до њене преране смрти (1821). Од младалачких дана Иго пише песме, осваја песничке награде, објављује у књижевним часописима. Године 1822. Иго објављује прву збирку песама, Оде и различите песме. Те исте године песник ступа у брак са Аделом Фуше (Адèле Foucher), својом љубави из детињства. У том браку родиће се петоро деце: једно умире готово одмах по рођењу. Од преосталих четворо, песника ће над‌живети само једно, психички оболела Адела. Само ће један Игоов син имати потомство о коме ће песник бринути у својим позним годинама. Иако са Аделом Фуше остаје у браку до њене смрти (1868), већ од 1833. песник отпочиње љубавну везу с глумицом Жилијетом Друе (Juliette Дроует). Ова веза трајаће пола века, а 1883. умире и Жилијета коју је Иго такође над‌живео. Упркос другим Игоовим везама и авантурама, Жилијета Друе је своју несмањену љубав и приврженост писцу исказивала током свих тих година и била му је велики ослонац у многим животним недаћама, као што је његов егзил у доба Другог царства.

Од објављивања прве збирке песама, Иго све до четрдесетих година XIX века готово у правилним размацима објављује више збирки лирске поезије: Оде и баладе (1826), Оријенталке или још у преводу Источњачке песме (1829), Јесење лишће (1831), Сутонске песме (1835), затим збирке Унутарњи гласови (1837) и Зраци и сенке (1840). У исто то доба, писац ниже и позоришне успехе иако су неки од његових позоришних комада били на удару цензуре: од Кромвела (нарочито је значајан његов предговор, као манифест романтичарске школе; 1827), преко Ернани (1830), следе Марион Делорм (1830, цензурисан две године раније), Краљ се забавља (1832, цензурисан) Лукреција Борџија и Марија Тјудор (1833), Руј Блаз (1838) и други. Игоова списатељска делатност толико је разноврсна и богата да свих тих година он неуморно издаје и своје прве романе: Хан Исланђанин (1823), Буг Жаргал (1826), Последњи дани осуђеника на смрт (1829), Богородичина црква у Паризу (1831), дужу новелу или краћи роман Клод Ге (1834).

Прекретницу у Игоовом раду али и у приватном животу представља година 1843. У марту те године, премијера Игоовог комада Племићи (комад познат и под именом Бирграфови) не доживљава жељени успех и скинута је с репертоара после тридесет и три извођења. Много је важнији међутим трагичан догађај из септембра исте године: Игоова кћерка Леополдина, која се те исте године удала, несрећним случајем заједно са својим мужем утапа се у Сени. Наредних девет година Иго ништа не објављује већ се окреће политици и друштвеном ангажману: постаје пер Француске од 1845, а затим када 1848. избија Револуција, посланик у Уставотворној (1848), те у Законодавној скупштини Друге републике (између 1849 и 1851). Иако се претходно залагао за избор Луја Бонапарте за председника, Наполеонова све већа ауторитарност, а затим и његов државни удар 2. децембра 1851, Игоа недвосмислено сврставају међу противнике новог режима. Песник тада напушта земљу, а 1852. нови цар, Наполеон ИИИ и званично га протерује из Француске. Те исте године, Иго се оглашава памфлетом Наполеон мали, те је протеран и из Белгије у коју се у првом тренутку склонио.

Тада се песник настањује на острву Џерзи у Ламаншу (Jersey, у архипелагу Англонорманских острва у енглеском поседу), а три године касније, протеран и са Џерзија због своје борбености, прелази на друго, оближње острво, Гернзи (Guernesey) где проводи наредних петнаест година, све до повратка у Француску 1870. Његов утицај на књижевне догађаје и на младе писце у Француској ниуколико међутим не јењава, тим пре што у овом раздобљу Иго пише своја највећа дела. Врхунце његовог песничког стваралаштва представљају збирка ангажоване и сатиричне поезије, Казне, написана против Наполеона ИИИ (1853), затим лирска збирка Контемплације (1856) као и лирско-епска збирка о историји света Легенда векова (у три серије: 1859, 1877, 1883). Пише и другу поезију, неке од његових поема објављене су тек постхумно (Сатанин крај 1886, Бог 1891). Поред поезије, Иго пише и објављује роман Јадници (1862), започет много раније, још 1845, који му доноси светску славу и велико богатство. У егзилу објављује још два романа Поморци (1866) и Човек који се смеје (1869), наставља да пише и позоришне комаде, пише есеје, црта и слика. Но, Иго не само да много ради и зарађује, већ на разне начине помаже сиромасима, намењујући значајне суме новца и приходе од одређених издања својих дела у добротворне сврхе, а годинама приређује недељне оброке за сиромашну децу.

Тек по паду Наполеона ИИИ у француско-пруском рату Иго се враћа у Париз, где је дочекан с одушевљењем. По повратку се одмах укључује у политички живот, постаје народни посланик, затим и сенатор, све до своје смрти. У то доба објављује још један роман, посвећен Француској револуцији, Деведесет трећа (1874), своје сабране политичке говоре и друге списе. Његова популарност све је већа, те му за седамдесет девети рођендан 26. фебруара 1881. Париз приређује велелепну свечаност: на тај дан “стотине хиљада људи” (по изворима чак њих 600 000) дефилује испод прозора његовог стана и зграде како би му одало почаст. Улица у којој тада станује, у непосредној близини Тријумфалне капије, од те године носи име “Авенија Виктора Игоа”. Писац умире 15. маја 1885., а његови посмртни остаци пренети су у Пантеон.

Игоово дело толико је разноврсно и огромно да је овде тешко побројати његову целокупну уметничку заоставштину: за њим остају збирке песама и поеме, позоришни комади, романи и новеле, политички говори, књижевни есеји, путописи, обимна преписка, цртежи и слике. Његова дела преведена су на многе светске језике. Што се Србије тиче, интересовање код нас родило се још четрдесетих година XIX века откада су готово сви Игоови романи превођени непосредно по њиховом објављивању у Француској. Више Игоових позоришних комада играно је још у XIX веку у позориштима по Србији. Својим политичким говором “За Србију” из 1876. у коме је указао на патње српског народа у српско-турским ратовима стекао је код нас посебно уважавање. Што се Игоове поезије тиче, иако су се многи наши песници, преводиоци и књижевни посленици ценили његово песничко стваралаштво и окушали се у његовом превођењу (Драгиша Станојевић, Јован Скерлић, Милан Ракић, Војислав Илић Млађи, Сима Пандуровић, у новије време Коља Мићевић, Никола Бертолино), ниједна Игоова песничка збирка није у целости преведена.

Уважаван и хваљен, али и оспораван и критикован, Иго плени како својом снажном личношћу и непоколебљивим ангажманом за правду тако и изузетном списатељском уобразиљом и силином мисли и речи, коначно својом вером у просветитељску улогу књижевности. Од “узвишеног детета” (Шатобријан), вође романтичарске школе, академика, прогнаника, затим народног трибуна, Иго је израстао у горостаса француске књижевности.