Невелика по географском простору и броју становника, али богата историјском прошлоћу, општина Мало Црниће спада у ред мањих општина на подручју Браничевског округа.
Заузима простор од око 270 квадратних километара. Централни део територије обухвата плодна и широка долина, која се лагано шири у стишку равницу смештеној између Дунава и Млаве и крајњих огранака Хомољских планина и планине Кучај. Северни део Стига припада општини Пожаревац, док јужни део припада општини Мало Црниће, са насељима Салаковац који се простире на површини атара од 1.096 хектара, Велико Црниће (1321 ха), Мало Црниће (1082 ха), Батуша (907 ха), Калиште (715 ха), Крављи До (627 ха), Шљивовац (327 ха), Топница (2423 ха), Велико Село (1450 ха), Врбница (903 ха), Мало Градиште (933 ха), Смољинац (3652 ха) , Шапине (1834 ха), Забрега (453 ха) , Божевац (3277 ха), Кобиље (2366 ха), Аљудово ( 399 хектара) , Кула (1779 ха) и Црљенац са атарском површином од 1.724 хектара. Нека од наведених села не припадају Стигу, у ужем смислу речи, али су она ипак преко долине реке Млаве и њених притока везана за стишку равницу. Тако је богата равница Стиг, постала синоним за општину Мало Црниће.
О пореклу имена Стиг постоји више тумачења. У првом броју часописа за књижевност, уметност и културу „Стиг“ 1970. године, објављен је текст Младена Владимировића, који објашњава порекло имена равнице Стиг.
„Поред Дунава је био рит да се човек на коњу није могао да види и у њему аждаја; огромна змијурина са ногама, са канџама и перајима изнад њих, којима је могла да сече дрвеће као тестером, са мехуром испод репа којим је могла да плива по води и да се баца у облаке, са чељустима из којих је пуштала час пламени, час ледени ветар. Сваке недеље јела је по девојку.
Од села до села, дође ред и на Јованку, најлепшу девојку од Дунава до краја Хомоља. Јутро је освануло црно и кукавно. Дрвеће је било мокро од суза, јер су сву ноћ у њему плакале птице. Сунце је изгрејало са првим зрацима, а од уздаха цвећа дизали су се облаци мириса у небо. Потоци су били празних корита јер им је вода пресахла од жалости.
Изнад Јованкине куле, добошар је немило ударао у бубањ, да се окупи свет да испрати најлепшу девојку аждаји у чељусти. Јованка се журно спремала. Пре но што
сунце буде с копља морала је да буде на Дунаву; јер ако окасни, изаћи ће аждаја из рита и – неће ништа остати живо. У мокру косу од суза другарице су јој уплитале дукате и цвеће, док је са Дунава језиво звиждала аждаја. Искупљени свет је притискала туга црња од сваког облака. Сувих очију, јер су пресахле од плакања, Јованкина мајка се лелујала као парче платна на ветру. Док је Јованка још била мала, узели су јој Турци сина и посекли мужа кад се успротивио да да дете. Данас ће изгубити и Јованку.
Али тек што се Јованка спремила, појавио се с брда момак на вранцу, с мачем о појасу, копљем преко рамена и с некаквим мехом на плећима. И рекао је да ће уместо девојке он ићи аждаји. Свет на мах занемео, а онда зашапутао: „Чобанин Јован!“ Чобанин је ишао право према звиждуку. Кад се приближио риту, на бат коња, аждаја се покренула у свом брлогу и вода и блато су запрскали у небо. Јован је стао. А кад је аждаја, уместо девојке, видела коњаника, сукнуо је из чељусти пламени ветар. Јован је тргнуо вранца и скочио у Мораву. Аждаја је онда пустила ледени ветар и Морава је заледила коња и коњаника. Но коњаник је размахнуо песницама, као стакло разбио лед и искочио с коњем на обалу, а онда је хитро ударио кресивом о кремен, запалио труд и бацио га у рит. Сукнуо је пламен у небо. Из дима и пламена, који су заклонили сунце, аждаја је исколила из рита и спустила се у Млаву, и заврела је вода од њене усијане коже. Но Јован је дојурио на вранцу, расекао мех са плећа и бацио га у реку, онда поново ударио кресивом о кремен, запалио труд и бацио га у разливен катран из меха. Запалили су се таласи и читава река је буктала у пламену. Аждаја онда надује мехур по репом и вине се у облаке, да се одуда суне на чудног коњаника и посече га својим перајима. Тада Јован застрели за њом и погоди је у мехур. Другом стрелом пресече јој језик из којег пуштала ледени и пламени ветар. Земља се затресе кад се аждаја стропошта из облака на земљу, а задрхташе брда кад поче да бежи пољем. Јован се пусти на вранцу за њом. Вранац се купао у зноју, а Јован прибрао последњу снагу. На једној коси сустигне аждају и удари је копљем. Њена црна крв обоји земљу, али се копље поломи о њене тврде кости, те се увуче у један трњак. Она се пусти преко равна поља али једва вукући се, те је Јован сустигне и одруби јој главу. Од њена вриска при том размакну се облаци, док њена крв потопи поље. Одсечена аждајина глава звизну преко крви долети до Голубачког града и падне у пећине испод њега, а њена безглава лешина, у последњем грчу, баци се у облаке и падне далеко поред Млавина корита. Јата орлова, који су кружили над чудном битком, баце се на њу и растргну је. Једва се држећи на вранцу, Јован се врати Јованки на кулу.
Неко повиче да се Јованка уда за Јована, што прихвати сав свет. И заложе се ватре и наврту овнови и бикови на ражњеве. Другарице заплету свадбене венце, птице поново запевају, потоци зажуборе а сунце засија веселим зрацима.
Јован и Јованка пођу на венчање. Дрвеће намах процвета и стане се свијати пред младенцима. Девојке запевају свадбене песме и понесу венце, звери излазише из шума и идоше према младенцима, док птице лепршаху над њима. До тадa невиђену свадбену поворку, стари свештеник дочека пред црквом, али не обави венчање. До цркве Јован је испричао Јованки како је побегао од Турака у у планину и постао чобанин, и она је у младожењи препознала рођеног брата. Онда се вратила свадбена поворка и весеље је настављено без свадбе.
Ту прича престаје.
Али у пећинама испод Голубачког града иструле аждајина глава, а из те трулежи идућег пролећа изађе опака голубачка мушица – да подсети свет на страшну аждају и јуначног чобанина. И отада тако сваког пролећа.
Народ, пак, за спомен на страшни догађај поље одакле је аждаја почела да бежи назва – Бегановац; поље које се обоји аждајином црном крвљу – Црно поље; место где се аждаја увуче у Трњак – Трновче; где Јован одсече ражањ – Рашанац; где добошар удараше бубањ – Бубањ; брдо са кога се појавио Јован на вранцу – Врановац; где беше Јованкина кула – Кула; где Јованка шапуташе „Боже, Боже“ – Божевац; где аждајину лешину растргоше орлови – Орловача; где у пожару на Дунаву изгоре рит – Пожаревац; поље којим са звиждуком одлете одсечена аждајина глава – Звижд; а где Јован стиже аждају и одруби јој главу – СТИГ.“
Понос ових простора је свакако река Млава . О њеном имену нема за сада прихватљивог објашњења, али се помиње још у време Римљана и има предримски корен, као и река Витовница, која извире на западним огранцима Хомољских планина испод виса Штубеј и Врањ. Тече скоро паралелно са реком Млавом и у њу се после 40 км. тока, улива код села Калишта од 1960. године, до када се уливала у Млаву крај Малог Црнића. Она је десна и уједно највећа притока Млаве.
Први трагови човека на просторима Стига, откривени су на великом археолошком налазишту „Топлик“ у Малом Црнићу. Археолошки локалитет се простире на површини од око 10 хектара, и мада недовољно истражен указује на чињеницу да трагови живог света овде потичу из времена старчевачке културе млађег каменог доба. Бројни налази камених секира, кремних алатки и карактеристичних керамичких посуда говоре нам о интезивном животу на овом простору од 5500 – 4400. год. пре наше ере. Из времена самог краја млађег каменог доба, које је трајало између 4400 – 3300. године пре наше ере, познат је читав низ насеља смештених на обалама Млаве и њених притока: „Топлик“ и „Брег“ у Малом Црнићу, „Бресије“, „Битеклије“ и „Кључеви“ у Салаковцу и „Старчино“ у Кобиљу.
Занимљив, али неистражен арехеолошки локалитет бронзаног доба, представља „Змајевац“ у Смољинцу. Бројни површински налази фрагментованих керамичких посуда говоре нам о интезивном животу на овом месту , током другог миленијума наше ере. Посебно је значајна легенда која је још увек жива код становника овог села, а везана је за ово и данас свето место. Легенда каже: Шаран у Дунаву када напуни 40 година добија крила и излеће из реке. Тада постаје златан и лети ноћу за време младог месеца преко Стига. По небу остаје златан траг од његових крљушти. На крају долеће на извор код Смољинца и претвара се у змаја који чува извор. По змају, извор и цео крај око њега, људи назваше „Змајевац“.
На просторима јужног Стига, интересантни су остаци римске цивилизације. Ту су остаци римског пута који се могу пратити и на удаљености од око 500 метара од десне обале Млаве од села Салаковца, преко Великог и Малог црнића, Батуше, Калишта и Црљенца. Овај пут представља главну саобраћајницу Балкана, која је повезивала град Рим са Цариградом. Иако релативно мала деоница великог пута, она је имала огромну улогу за економски и културни просперитет овог краја. О томе сведочи читав низ мањих утврђених насеља откривених на локалитету „Град“ и „Бегановац“ у Кули, „Кожуљ“ у Црљенцу, „Грац“ у Божевцу, „Водице“ и „Старо Кобиље“ у Кобиљу, и „Бајанаса“ у Салаковцу. Међу најрепрезентативније налазе са ове територије спада откриће луксузне виле на локалитету „Клисура“ у Крављем Долу. Археолошка налазишта у Стигу, од првих трагова човека, говори нам о значају овог простора за развој појединих култура. Јединство богате археолошке грађе, бројних и разноврсних топонима, живих народних веровања, легенди и обичаја и оригиналне етнолошке грађе, чини ово подручје интересантним за проучавање културе. Налазећи се на правој ветрометини култура кроз векове, између Подунавља, на северу и Хомоља, на југу, између Поморавља на западу и Звижда на истоку, посебно јужни Стиг садржи у својој култури истоврмено и старобалканске праисторијске елементе средњовековне хришћанске цивилизације, који су у неким видовима сачувани и данас код народа који живе на овим просторима. Од многобројних народа који су вековима пролазили Стигом, краће или дуже живећи у њему, сваки је на свој начин оставио свој траг и дао свој печат у датом времену.
На овим просторима народ велики значај придаје светим и лековитим водама и изворима. Нови нараштај све мање верује у лековитост и чудотворност вода, иако се на неким примерима излечења доказује моћ ових светих вода. Некада се на ове воде долазило, у присуству свештеника или калуђера, који су на црквене светковине читали молитве за оздрављење, а данас то појединци чине сами или породично, на Црквене празнике и Младе недеље. Тако у селу Црљенац познат је кладенац „Кусан“ на који мештани села долазе на Ђурђевдан и Марковдан, умивају лице и болна места, као и лековити извор Бегановац у атару Кожух. У Великом Селу, познат је лековити извор „Тошин бунар“, који лечи болести очију, док у селу Топоница најзначајнији је извор Шопот, а уз сам манастир Заова је и лековити извор Света Петка, који ужива велико поштовање народа. Ту су још и свете воде Липовача, Требеж, Ћелије, или Црквиште. У Божевцу, лековитим извором се сматра „Мељак“, „Стублина“ и „Студенац чесма“ и најпосећенији су на младу недељу и Младу Петку, док у Шапину народ верује да је лековит „Бошков кладенац“, и посећује га највише на дан Ускрса. У атару села Куле, у близини је манастира Брадача је чувени „Манастирски кладенац“ на коме се јавља лик девојчице са крилцима – такозвана „Светињица“. У Малом Црнићу, познат је Топлик – извор топле лековите воде.
Мештани овај извор посећују на дан Младе Петке и умива се ради здравља. До данашњих дана остало је предање, да је на овом месту била црква, која је услед померања тла, потонула у земљу. До данас ово предање није археолошки потврђено, нити је терен истражен. У насељу Велико Црниће значајно место заузима извор „Мајка Марија“, који који посећују углавном жене, где се умивају, и остављају цвеће и новац, а такође и пале свеће за здравље своје и својих најмилијих.
На подручју општине Мало Црниће, још увек је веома жива легенда о сестри Јелици, коју браћа Павле и Радул растржу коњима (епска песма „Бог ником дужан не остаје). Настанак читавог низа манастира на овом подручју директно је везан за ову легенду. На месту где је пало тело сестре Јелице, настао је манастир Заова, а не месту где је пала брада, манастир Брадача.
Легендарни манастар Заова, налази се 12 км. западно од пута Пожаревац – Петровац, у атару села Топница на удаљености од 1, 5 км. јужно од села, у живописној котлини обраслој густом церовом шумом и омећеној мањим потоцима са западне и источне стране. Заовина црква саграђена је по наредби кнеза Лазара, а од 1993, године претворена је у манастир. Данашњу цркву св. Архистратига Михаила и Гаврила, тј. Заову, подигнуту на темељима првобитне грађевине, краси веома богата и занимљива унутрашњост , где доминира гроб сестре Јелице, олатар одвојен од иконостаса непроцењиве вредности, а ту су и сребрни крст, кујунџијски рад извежен од сребра, дар књегиње Јулије.
Благодет мира и тишине, удаљеност од насеља, језеро које се налази у Заовачкој гори и сам манастир Заова, као вековни чувар нашег културног блага и наслеђа који несебично нуди своју богату живописну унутрашњост , вредне старе богослужбене књиге и иконе, записе и натписе…..Због свега овога, вредно је доћи манастиру Заови.
Манастир Брадача се налази у атару села Кула, испод брда Бубањ, у дубодолини окруженој храстовом и буковом шумом, између два потока који се испод манастира спајају и уливају у Витовницу. Комплекс манастира је у ствари на граници атара Куле и Црљенца. Из оба правца повезан је сеоским путевима, али је пут Куле проходнији те је то једина веза којом се стиже до манастира.
И овај манастир је везан за култ сестре Јелице, јер је по народном веровању на овом месту пала њена брада, па је задужбинар кнез Лазар. Читав 16. и 18. век. Манастир је у рушевинама, да би био обновљен у деведесетим годинама ХХ века. Основа храма је тролисна са једном куполом и већом олтарском апсидом. Зидан је од ломљеног камена, а главни и једини улаз у храм је са запада. Изнад улзног портала је ниша са иконом Благовештања Пресветој Богородици, тј. Храмовој слави.
Порта манастира је ограђена темељима од ограде од дрвета. Над великом зиданом капијом доминира крст. Данас манастир има свој нови антимис и нову плаштаницу. Дарохранилица на светом престолу је такође нова, а постоје и све потребне књиге, крстови и барјаци за богослужење. Чиста и једноставна форма одликује архитектуру манастира Брадача, која се савршено уклапа у тихи предео у коме је смештен и који на неки посебан ненаметљиви начин тишином призива посетиоце……
Манастир Св. Петке налази се у селу Смољинац, у потесу Змајевац, изнад вештачког језера. Подигнут је у дубодолини обраслој шумом у којој се налазе извори, и који чине целину са топонимом Међа. Сам локалитет Змајевац је још увек недовољно истражен, али се многе легенде и народна предања везују за њега. Крај извора поред манастира посвећеном Св. Петки, налази се врба из које тече вода сваке године на Врбицу. Око овог манастира, 11. јуна по старом или 24. јуна по новом календару, на дан празника св. Апостола Бартоломеја и Варнаве, иде литија. Сам предео око манастира св. Петке, по свом положају делује тако мистично да је у људској свести везан за нешто надприродно, за нешто што се дешавало увек ноћу и чији су актери митска бића, на које и сама помисао на то изазива узбуђења, што утиче на чињеницу да је посетилаца овог манастира и његове околине, сваки даном све више и више…..
Данас, општина Мало Црниће, иако спада у ред неразвијених општина у Србији, има велику улогу али, и потенцијале за њен укупни развој у свим правцима. Представља типично аграрно продручје и има изузетно важну улогу у производњи хране. Развој пољопривреде је динамичан. Сточарство представља, такође важну пољопривредну грану. Највећи допринос развоју ове гране дају индивидуални пољопривредни одгајивачи расних грла.
Недавно је основана Туристичка организација, са циљем да афирмише велике потенцијале којим општина Мало Црниће располаже. Пре свега, ту је комплекс „Заовачке шуме“ – туристички рекреативни центар који представља специфичну природну лепоту а обиљем ловне дивљачи, простором за кампере, рестораном „Заова“, ловачким домом – рестораном са пар соба за преноћиште, на самој обали језера са теренима за риболовце и купаче. Шумски комплекс величине 127 хектара, испресецан је шумским стазама, а посебну лепоту и драж даје му предивна оаза птица, живописни предели – очувани и сачувани.Неопходно је поменути и ресторане као што је ресторан „Луг“, на саобраћајници Пожаревац – Петровац (Салаковац), са познатом домаћом кухињом, баштом и ускоро пансионе са 20 лежаја, затим мотел – ресторан „Пура-Петрол“ са бензиском пумпом на истој траси,пружа комплет услуга моторизованим туристима и другим посетиоцима, пружајући им услуге како у пролазу, тако и на дуже време (пансионски аранжмани са 18 лежаја), туристичко-угоститељски комплекс „Влашки Драгуљ“ у Аљудову“, са два базена, спортским теренима и могућношћу коришћења вишедневних пансионских и других услуга (укупно 20 лежаја). Село Шапине нуди забавена на великом пливачком базену, поред кога се налази и мањи ресторан.
У седишту општине – Малом Црнићу, налази се предшколска установа за децу „14 октобар“, која има своја одељења за децу при свакој школи у насељу. Постоје четири централне школе и то Малом Црнићу, Божевцу, Смољинцу и Топоници у којима се настава одвија од 1. до 8 разреда. Све школе су добро опремљене и омогућавају савремену наставу.
Општину Мало Црниће, препознатљивом чини и републички Фестивал драмских аматера села Србије, познатији као ФЕДРАС који траје већ 37 година, као и часопис за књижевност, уметност и културу „Стиг“, који без престанка излази 38 година, што га чини јединим и јединственим часописом у Европи, који излази на селу. Ту је и Центар за културу са многобројним традиционалним манифестацијама, као и Народна библиотека „Србољуб Митић“, која носи име по познатом српском песнику Србољубу Митићу, из Црљенца, са богатим књижним фондом и низом културних манифестација.
Последњих година, велика пажња се посвећује побољшању и осавремењавању услова за живот на овом подручју, а самим тим и за живот на селу уопште. Доста се улаже у инфраструктуру, образовање, културу, спорт, заштити човекове средине и све оно што би младима учинило живот на селу привлачним и забавним.