ОДБРАНИМО ЛИ ИЗВОРНУ ПЕСМУ – САЧУВАЛИ СМО СЕБЕ
уторак, 04 октобар 2011 18:43
Предраг Мирковић
ПОЗНАТИ ВИОЛИНИСТА НОВИЦА СТОЈИМИРОВИЋ,
ЦАРЕВЧЕВ СЛЕДБЕНИК
Прелепу мелодију „Свилен конац“ може да одсвира сваки солидан виолиниста тако да она буде с радошћу одслушана, јер својом изузетном лепотом покрива мањкавост у извођењу. Међутим, мало њих данас може толико да је оплемени да она постане химна лепоти српске народне музике. У ту малу групу уметника, без сумње, спада Новица Стојимировић, виолиниста из Петровца на Млави, шеф познатог оркестра „Сербија“ и истакнути бранитељ наше изворне песме.
Када се први пут појавио на великој музичкој сцени, као млади, тек стасали виолиниста, освојио је и публику и жири до те мере да му је додељена прва инструментална награда. Догодило се то 1969. године на фестивалу „Први глас Југославије“. Та велика приредба одржана је у Смедеревској Паланци, на Кудрешком језеру, а Оркестар који га је том приликом пратио, предводио је Миодраг Тодоровић Крњевац, незаборавно име наше музике.
Сећајући се тог догађаја, Новица Стојимировић каже:
– Неколико месеци после тога стигао ми је телеграм из Радио Београда од музичког уредника Боривоја Илића. Тражио је да дођем и начиним трајне снимке са оркестром Радио Београда. Оркестром је управљао Раде Јашаревић, наследник Властимира Павловића – Царевца. Био је то, заправо, комплетан Царевчев оркестар. Мелодије које сам тада снимио и данас се емитују у музичким емисијама те станице.
Овај изврсни виолиниста данас не би био оно што јесте да је после тога застао и почео да живи на ловорикама. Наставио је да трага за добрим песмама, за лепим народним колима, за најбољим аранжманима. Разултати су бивали све бољи. И, када се појавио на првом сабору најбољих виолиниста, који се већ низ година одржава у Великом Градишту, у част и славу Властимира Павловића- Царевца, рођеног у оближњем селу Царевац, Новица је показао раскош свог талента. Био је ненадмашан и постао први добитник „Знамења“, како је названа прва награда. Ту награду ће касније добити и један од његових ученика,
Уследила је сарадња са многим оркестрима са којима је снимио више од сто грамофонских плоча (највише са ансамблом Тихомира Пауновића). Сарађивао је са чувеним трубачем Мирославом Матушићем и са његовим синовима, са Радојком и Тинетом Ћивковићем, са оркестром Бранимира Ђокића… Учествовао је у великом броју телевизијских емисија: „На рампи“, „Сабор народне музике“, „Нек се село весели“, Такмичење села Србије, „Хит парада“, „Хомољски мотиви“ “Жикина Шареница“, „Поздрав из Југославије“ са Љубодрагом Цветковићем из Смедеревске Паланке… Свирао је у више градова Русије…
Сви ти Новичини успеси припремани су у његовој родној кући у Великом Селу у Стигу: у кругу српске патријархалне породице, окренуте поштовању и неговању вредности провераваних и усвајаних кроз векове.
– Отац је свирао на виолини коју је сам направио, јер се бавио и поправљањем интрумената, па су код њега долазили многи музичари, свирали са њим и разговарали о музици – Ја сам све то гледао и слушао, па је за мене звук инструмента, а посебно виолине, постајао најбољи дар који је Бог поклонио човеку. Мајка је, пак, много волела српске народне песме, лирске и епске, а многе је знала напамет, па би увече говорила стихове о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, Старини Новаку, Карађорђу. Отац би повремено узимао виолину и свирао старе песме и кола, док бисмо брат и ја све то пратили с великом пажњом. И сада кад о томе размишљам жалим што се многи таленти нису остварили, јер није било подстицаја, пре свега у њиховим домовима. Касније, кад сам отишао у Пожаревац, у школу, често сам пролазио поред кафане „Морава“, која је била у улици према Београду, преко пута данашње бензинске пумпе, и место састајања љубитеља добре музике и музичара, и дуго кроз прозор гледао и слушао како виолинисти свирају. Као да сада гледам чувеног мајстора на виолини Миру из Живице, па Ђему из Пожаревца, па чувеног Пурику Станчића. Упијао сам сваки њихов покрет гудалом, сваки поглед. Изгледало ми је као да тог тренутка ту први пут свирају ту песму. Као да то само извире из њих, да сваки од њих само за то живи.
Свирао је у ансамблима уметничких друштава у Великом Селу, Костолцу, Пожаревцу и другима, а с некима од њих обишао је целу Европу. А кад су му саветовали да дигне руке од изворне музике и да се окрене новокомпонованој, често веома блиској шунду, па чак и горој од тога, одбијао је то и одговарао да нема старе и нове музике, већ само добре и лоше. Оно што није било утемељено, што је прављено за дневну употребу да би се на томе зарадио новац, Новица није прихватао.
Он то овако објашњава:
„Живот људи у нашој земљи шаренолик је, па је и музика таква, али зато треба сваки мелос протумачити и изводити на оригиналан начин. Нажалост, кренуло се погрешним путем. Заборављена је улога музике и њен значај за сваки народ посебно. Не мислим да треба спутавати тражење неких нових жанрова и начина извођења, али би они морали строго да се темеље на основама одређене музике. Наметање туђег музичког израза нашој музици нема никакву перспективу. Па ипак, знатан део музичких издавача, врло гласно помогнут од стране доброг дела новина, ТВ и радио станица, безобзирно намеће управо такву музику, и како би се рекло, излуђују народ. То би морало да побуди пажњу свих људи и институција које су обавезне да креирају и негују укус нашег света. Пошто то изостаје, они што у музици траже само зараду могу до миле воље да подилазе најнижем укусу и да протурају бофл сваке врсте. Немају они на својој страни песника попут Бранка Радичевића па да им напише песму „Укор“ (Где си душо, где си рано), а онда да нађу композитора да им за те стихове компонује добру музику. Нема ни говора о томе. Зато се толика пажња поклања визуелној креацији, која привлачи и задржава пажњу, те се тако спасава и најбесмисленије музичко сочињеније.
Новица каже да је срећан што је толике године провео са младим људима и што им је преносио, а то и данас чини, своје знање и музичко искуство, а они га прихватали и настављали да жаром и љубављу преносе народну музику у њеном изворном облику.
Да би остварио своје земисли и створио могућност за ширење добре музике, Новица је пре 6 година основао народни оркестар „Сербија“ са око 14 чланова, који изводи изворну народну музику и појављује се на музичким сценама у Србији и иностранству. Састављен је од младих и талентованих музичара.
Проћи ће време залуђивања народа, време клепања песама за свадбе и рођендане, за поздраве и отпоздраве, за друштва у ћошку, песама за једну сезону. Замориће се песмоклепци и њихови слушаоци, јер се ту све врти у круг, по систему „крађа и прекрађа звона“. Само ће добре песме трајати. Јер, кроз сито времена пролази само оно што може наставити да живи.
Новица и његова сјајна музика, срећом не једина, јер има доста оних који желе да сачувају музичко благо Србије, доказ је да ће „Свилен конац“ и „Где си душо, где си рано“ и даље служити за узор композиторима и текстописцима. Јер, ако сачувамо нашу народну музику, сачуваћемо себе од непредвидивих искушења.