У овиру летњих књижевних вечери и активности библиотеке „Србољуб Митић“ у Малом Црнићу отворена је изложба пок.Живана Марковића, бившег управника малоцрнићке библиотеке и промоције нових књига „Можда тишина“ аутора Јована Д. Петровића и „Апотеоза трулежи“ Мирослава Милутиновића у издању библиотеке „Србољуб Митић“. Изложбу уметничких слика Живана Марковића отворила је Зорка Стојановић, директор библиотке „Србољуб Митић“,а о Живану Марковићу, говорио је и Милисав Миленковић: „Живан Марковић је неодгонетнута и тајанствена личност, затворен у себе, али широкогруд. 
Био је тих и повучен човек и отварао се само ретким пријатељима. Увек је био неповерљив, увек у дослуху са тајним душманима, који му раде о глави. Оне један од ретких уметника са ових простора који је највише илустрација објавио у листу „Рад“ и штета је што су те илустрације загубљене. Он је више патио него што се радовао. Изложене слике су део његових патњи, израз његових неповерења у људе. Његове слике нису лепе. Нису пријатне за око. Оне су потресне и имају унутрашњу динамику немира и бола…“ рекао је Милисав Миленковић.
О књизи Јована Д. Петровића, говорио је Милисав Миленковић и Златија Радовановић.
“ Почетком 2016. године песник Петровић је за штампу припремио једанаесту ауторску књигу песама, Можда тишина. Ова нова стихована руковет, која представља круну поетике Јована Д. Петровића, није настала у једном даху − ни случајно, ни лако. После песме-матице Окна окрњених речи (написане 15.12.2013), током 2014. и 2015. године, у часовима дубоке тишине и осаме, (а снажне побуђености и имагинације) јатили су се стихови, уцеломудрене песме − особеног гласа и мисаоне густине. Укупно њих тридесет и две, сврстаних у четири поетска круга (Окна окрњених речи, Можда тишина, Параван јутра и Тишина, свакако), чине јединствену, заокружену целину. Мада је сегмент Јовановог певања љубав (најуже гледано), књига Можда тишина скуп је тематско-идејних полазишта полифоног карактера. Песмом о чудесном сунчевом сјају (Метафори сунца) и љубави према вољеној жени, почиње, значењски згуснуто и стилски набојито, најновије драматично стиховано казивање Јован Д. Петровића: „и љуби ту твоју слатку женицу / то твоје кућно сунце…“ И у 
песми Ни цветови травини песник императивно поручује: „воли је добро је волети / … само љубав уме да умре / у себи сама / и запева у јутру /… воли је добро је волети / јер у њеним очима самују твоја сновиђења“. Љубав је давање себе у потпуности. Зато песник неколико пута понавља глагол: воли је. Искрена обострана љубав, својом топлином и пунином, може бити моћна одбрана од навале ништавила. Стихови песме Изнутра хладна кућа пример су праве љубави: „и све се врати на своје место / у мој сан кристално јасан / у коме видим твоју главу и твој осмех / и ван мог пропланка “. Да је љубав замамна игра и ватрена чулна сензација, потврђује Песма птицина: „утихнули пољупци / човека и жене а то је велики губитак/ јер поље других успомена нема/“……“ записала је у рецензији о збирци поезије „Можда тишина“, Златија Радовановић.
О збирци поезије „Апотеоза трулежи“ говори је Јован Д. Петровић, рецензент и Милисав Миленковић.
„Млади песник Мирослав Милутиновић, један је од многобројних младих песника, који другачије осећају и схватају реалност, можда по
први пут исправно после дуге летаргије и успаваности „реалног“ света, посвећеног идиличности и бајковитости кривотворене историје мира, који никад није платио своју коначну цену и који никад није исти за сваког човека…… Песник Мирослав Милутиновић, без обзира на чињеницу да се представља „тек“ другом песничком књигом, евидентно, дуго упоезији, са којом је срастао и свесно, уз све ризике, прихватио њене законитости као своје личне мере и, самим тим, све ово добро зна. Отуд и труд да се над собом и над другима оствари сврха надређености, што је тековина дара: преузимање улоге божијег вратара који отвара врата према непознатим пределима човекове природе, као матрице личног искуства, што је несумњиво и темељна суштина поезије….“ рекао је Јован Д. Петровић.
Стихове су читали аутори представљених књига, а у програму је учествовала Јелена Ракић, вокални солиста уз пратњу гитаре Илије Рајковића.