Библиотека „Србољуб Митић“, била је домаћин Веселину Џелетовићу, аутору романа „Српско срце Јоханово“, који никог не оставља радовнушним. Током представљања овог романа, који је Веселин посветио свим људима –хуманистима, патриотама Србима на Косову и Метохији, узбуркале су емоције учесника програма, али и публици у којој је су у првим редовима седели: председник општине Мало Црниће, Малиша Антонијевић; председница СО-е, Горанка –Беба Стевић; Радиша Драгојевић, председник Савета Влаха; старешина манастира Заова, Марко Пекић са породицом и др. Поред писца Веселина Џелатовића, промоцији књиге „Српско срце Јоханово“, у издању Удружења писаца „Поета“ – Београд, пруствовао је представник издавача Слободан Росић и професор доктор Миленко Чуровић, који се такође бави књижевношћу
Присутнима се најпре обратила директорка библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће, Данијела Божичковић Радуловић, а потом господин Слободан Росић и Миленко Чуровић.
Веселин Џелатовић је о свом књижевном раду, боравку на Косову и Метохији и роману „Српско срце Јоханово“, говорио веома надахнуто и емотивно:
„Нисам ни слутио да ће истинита прича о Немцу Јохану Вагнеру кога сам упознао 2004, на развалинама српског гробља у једном косовском селу, бити темељ да невероватна и истинита прича постане роман, и да ће неко пожелети да управо према његовој књизи сними филм. Носио сам књиге на Косово, и отишао на сахрану. Од целе породице остао је само дечак, коме су Албанци киднаповали оца и повадили органе. Око пет година касније, дечаку су убили и бабу и деду и бацили их у канал поред пута. У њихово двориште, опкољено бодљикавом жицом, петорица Шиптара упала је у кућу и прво су испред куће преклали пса, а онда силовали дечакову мајку. Она се обесила, јер није могла да поднесе срамоту. Било је нас десетак на сахрани те жене, и на гробљу које су Шиптари готово уништили, међу поломљеним споменицима и разбацаним крстачама приметио сам човека који стоји са стране. Његова појава и држање говорили су да понашањем и одевањем не одговара том времену и простору. Био је у скупом, отменом оделу, и питао сам се шта тражи на сахрани. Био је у пратњи једног наредника Кфора. Према његовом казивању, цела прича постала му је још чуднија када је на гробљу, том човеку пришао дечак који је изгубио мајку и загрлио га. Питао сам мештане, ко је тај човек? Они су одговорили: „Нећеш веровати, тај човек тврди да у грудима носи срце нашег Јована. Имућан је и хоће да помогне породици.“ Углавном, нешто је Јохана „терало“ да истражи о чему се ради. Успео је, објашњава Џелетовић, чак да пронађе кућу у Албанији у којој је Јован „оперисан“, односно – вађени су му органи, док се није стигло и до срца. Доскора ни ја нисам знао да се ради о оној Жутој кући која је помињана у медијима јер ју је Јохан звао само „кућа“. Пажњу му је привикло ђубриште поред зграде које је кришом снимио, а ту се налазили шприцеви и амбалаже лекова који се користе при пресађивању органа. Податке је 2003. Јохан дао немачкој обавештајној служби, преко наредника кога сам поменуо, као и координате у близини места Бурела. Дао им је и прецизну скицу куће, а једну је и мени нацртао када смо разговарали те 2004. године. А све се завршило, објашњава Џелетовић, тиме што је Миланов ујак пристао да Јохан усвоји дечака, али тек пошто му је овај обећао да ће прећи у православље, да се дечаково име и презиме неће мењати и како ће последњи потомак ове породице остати у контакту са својима. Џелетовић истиче да је нека имена у роману променио највише због тога да Јованов син не би даље био „увучен“ у причу, јер је већ доста пропатио. Инспирисан овим догађајем, написао сам најпре поему “Српско срце Јованово“, а касније и роман, који је доживео четрнаесто издање. Преведен је на више страних језика, а очекујемо и снимање филма према овом роману….“ рекао је Веселин Џелатовић.
Цитате познатих личности о роману читали су Иван Тадуловић и Анђела Мишић.
Посебну топлину целој вечери, дала је вокални солиста Кристина из Музичке школе Петровац на Млави, као и дует Живковић-Петровић из Шљивовца.
