БИБЛИОТЕКАРИ И КЊИЖЕВНИЦИ О МИЛОРАДУ ПЕТРОВИЋУ СЕЉАНЧИЦИ У РАЧИ…
Врата библиотеке „Србољуб Митић“ у Малом Црнићу су увек отворена како за читаоце,тако и за све Библиотеке које желе сарадњу на јединственом путу библиотекара даунапреде и што више допринесу развоју библиотечке делатности. Једна одбиблиотека која годинама сарађује са малоцрнићком библиотеком на општезадовољство јесте НБ „Радоје Домановић“ из Раче, која је ове године по четврти аорганизовала научни скуп под називом „Културно наслеђе општине Рача“ абиблиотекари из Малог Црнића су својим радовима дали допринос трајању овако једног интересантног и значајног пројекта. Тако су настајали лепи и квалитетнирадови о Ђури Јакшићу, РадојуДомановићу, Љубици Ивошев, и ове годинео Милораду Петровићу Сељанчици, заборављеном песнику, аутору многих компонованихпесама, уз које смо сви стасавали, незнајући ко је аутор текста.
После уводне речи дугогодишње директорке рачанске библиотеке Милице Симић, присутне је на научном скупу поздравила нова директорка Катарина Павловић.
На предлог Милице Симић, руководиоца пројекта „Културно наслеђе општине Рача“, изабрано је радно председништво научног скупа, посвећеног Милораду Петровићу Сељанчици из Велике Иванче, у следећем саставу: Милица Симић (Рача), представник домаћина; Зорка Стојановић из Малог Црнића; Жељко Зиројевић, академик, пуковник; професор из Крагујевца и Милован Ћурчић, публициста и новинар из Београда.
На самом почетку о М.П.Сељанчици говорио је и многе недоумице о овом песнику разјаснио Душан Стојковић, познати књижевник из Београда.
Представнице библиотеке „Србољуб Митић из Малог Црнића: Данијела Божичковић Радуловић, књижевница – директорка библиотеке и Зорка Стојановић, књижњичар, такође су говориле о Милораду Петровићу Сељанчици.
„….МиодрагПетровић био је добар, честит и ваљан човек, прави и светли пример ипредставник Српскога рода и народа. Опевао је и српску слободу, и муку и знојали и радост тренутка и постојања. И кад су оранице натапане знојем, бојиштакрвљу, рађала су се нова деца, као вера и залог за будућност, и рађало се Сунцесвакога јутра, дајући наду за бољи и лепши живот- на своме огњишту. Он је усвојој поезији измирио вечите антиподе – смрт и живот, дао им ноте, светлост илепоту. Била је то његова животна философија- живи док си ту, и бори се- сасунцем изнад себе и љубављу у себи. Крај живота није му био ни једноставан нилак, умро је са 45 у највећој немаштини, али је проживео живот вредан сећања,спомињања и трајања…“записала је у свом раду „ИСКОНСКА ПОВЕЗАНОСТ СА РОДНОМГРУДОМ“, Данијела Божичковић Радуловић.
Називи радова Зорке Стојановић су: „МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ СЕЉАНЧИЦА КАО ЗНАЧАЈНИ ИНФОРМАТОР– ПРЕВОДИЛАЦ У ЗЛАТНОМ ПЕСНИЧКОМ ДОБУ САПОЧЕТКА ХХ ВЕКА“ и „КЊИЖЕВНИ УГАО М. П. СЕЉАНЧИЦЕ ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ“.
…„Милорад Петровић Сељанчица, по оценама критичара можда и није био класик српског песништва, али књижевне творевине које је оставио иза себе, су га надживеле. „Песник у опанцима“, поносно је носио опанке и српску народну ношњу, речи точио у стихове, приче, есеје, драме, прозу и поезију за децу и тако величао све оно мило и драго срцу његовом. На једноставан и себи својствен начин, не одустајући од својих принципа, он је у ствари књижевним делима подстицао љубав, према земљи на којој је поникао, људима, учитељском позиву, деци, селу, обичајима. Радио је преводе са седам језика: руског, бугарског, чешког, словачког, пољског словеначког и француског…“, рекла је Зорка Стојановић.
Поводом јубилеја 150 година од оснивања Читалишта у Рачи, издата је књига поезије „Сељанчица“ коју су приредили Милован Ћурчић и Милица Симић.
