У изложбеном простору библиотеке „Србољуб Митић“ 48. Фестивала драмских аматера села Србије, отворене су две изложбе уметничких слика, Данијеле Божичковић Радуловић и Славољуба Милошевића Цакија.Док Славољуб Милошевић вештим луцидним потезима оживљава различите карактере људи, стварајући лирски романтичне портрете, гради своју причу о лепоти тренутка и Душе; Данијела Миланова Експресионистички посматра свет и стварност- ону око себе али и ону у себи, и снажним потезима оставља траг на површину. . Истом техником(пастел, уље, акрил) али у уметничком изразу различити, ова два сликара боје стварност обликујући је по свом сопственом осећању, које је код првог уметника титраво, трепераво и прозрачно, са јасно израженим очима и погледом; док Данијела ,,бележи,, тренутак, симболично на својим платнима слика снагу, љубав, трајање, пролазност. Ако слика говори хиљаду речи, онда су Галерија и читаоница Библиотеке ,,Осам нијанси плаве,, биле пуне нових и занимљивих прича.
Данијела, дух који „исхитрује“ путем свог погледа и у додиру са оним где очи стану, прави нови однос, нову представу, нову „једначину“, преобликује и показује друго значење. Таква је кад на фотографијама грли омиљене сунцокрете, сретне се са ромском запрегом, када ухвати зрак сунца преко свог чела. Данијела хоће да саживи себе са бојама, са речима писаним, са говором, и тако представи нове животе на слици, на позорници, у књизи. У свом сликарском умећу она не тражи и неће континуитет и јединственост стила. Хитро исказује унутрашњу буру, понекад експресионистички, а понекад облици имају и симболистички карактер. Светлост, боја, атмосфера, та жива материја уметности, пред њеним очима креће се и рађа на белој површини платна. Трагајући за лепотом у природи и у себи носи немерљиво благо писане речи, осмишљених садржаја, магију контраста светлости и боје, и игру симбола… Благо које се тешко прикупља и има и не купује, благо које се бележи и чува.
Мотиви слика Данијеле Миланове Божичковић, управо су такви да изазивају, провоцирају и да вас нагоне да од њих градите сопствене визије, сопствене ликове и кошмаре, али увек са неком сненом позадином, увек са неким скривеним осмехом, и увек са неком тајном дубоко скривеном у њима (Милисав Миленковић).
Славољуб Милошевић Цаки углавном слика портрете, у духу реализма.. Детаљи на њима су плод његове маште. „Скоро све даме носе прелепе шешире са додатним детаљима, који још више истчу њихову лепоту, очаравајућу тајанственост, али ти детаљи понекад и обележавају једно време…Лица портретисаних лица зраче топлином и добротом. Те детаље, Цаки, вешто палетом оживотворује, још вештије утапа у композицију док бојама дограђује форму. (Ана Дудаш)
