ЖЕНА СА МОСТА
МОСТ
Данило се сигурним кораком пење степеницама које воде ка мосту. Гази по чврстом бетону, испод кога протиче вода. Чује се песма таласа, чија мелодија додирује табане. Поглед му захвата део реке и парче небеса. Види кућу у даљину, на врху брежуљка. Далеко је, али може да наслути структуру зидова и ватру која пуцкета у пећи. Пред очима, као вагони промичу сећања из најранијег детињства. Од замишљеног звука, помешаног са жубором воде, стварају се слике које су нејасне, магловите, недовршене. Само мешавина боја. И као да се кофица у густим наносима нерастворене течности разлива испред његових очију. Зенице скупљају светлост Сунца, које се пробија кроз облаке и око памти. Реч може да се забележи чим наиђе, у истом тренутку. Боја остаје у корену носа, памтљива. Пренесена до прве могућности. Данило пружа корак, који је сада јачи и бржи. Људи које сусреће у ходу део су недефинисаних облика у покрету, које и не примећује. Преданог својим мислима, води га горућа жеља да материјализује тај снажан доживљај. У налету страсти, све жустрије, убрзава корак. Колена се, готово звучно исправљају, стварајући дивну слику високог, витког мушкарца, који иде ка свом циљу. Хитајући за тим нечим тајанственим и неизрецивим, пробија се кроз метеж. Пролази гужву, гласове и галаму. Не чује тај жагор од немира у себи. Окренут је унутра, треба му право место на коме је потпуно свој. Ознојен, дрхтав и врео, стиже до врата једног другог света.
Улази у атеље.
АТЕЉЕ
Кисеоник помешан са бојама прија његовим плућима. Не осећа више умор стопала и сивило у глави. Овде је јак.
Платно је на штафелају, четкица међу прстима. Спретна рука, добро увежбаним покретима наноси слојеве боја. Креће тоном окер, коју осветљава белом, затим додаје нијансу црвене и врло мало индиго плаве, да би добио траг љубичасте, који је замислио. Слој је све гушћи, кретње се убрзавају. Није задовољан оним што види. Није сигуран да је довољно добро. Одмиче се, пар корака у назад. Благо накрививши главу у страну, посматра призор пред собом. На тренутак, скреће очи према прозору. Да разбистри поглед и ослободи идеју. Одлаже четкицу на дрвени сто, који је препун боја и бочица. Не скидајући поглед, враћа се, прилази платну и наслања дланове. Осећа врелину ваздуха који му надолази из груди и силину моћи усмерену ка врховима прстију. На затегнутом пољу стварају се јасне контуре и жељени обриси. Нијансе се, на замишљеној небеској позорници складно уклапају, као да воде до тајног, сакривеног блага у ћупу. Са оне стране дуге. Уметник узима већ прилично умазану и бојама натопљену крпу, брише руке, обухвата рам са обе стране и спушта га на под. Спушта се и он, клекнувши испред њега, у положај молитве и обожавања.
СЛИКАР
Снажан, висок атлетски грађен, са јасно израженом, доминантном брадом и ставом атлете, разбија табуе о томе како уметници са незаобилазном неуредном косом, загледани негде, у бесконачност, делуј бледо, неухрањено, испоснички. Потпуно вантелесно. Дуга негована коврџава коса, прошарана понеком седом, додаје већ постојећој лепоти, дозу мужевности и моћи. Алберхт Дирер модерног доба, клечи над својим делом. Прсти му бриде од таласа енергије која га непрестано запљускује, од кога му читаво тело пулсира, а јагодичне кости се зажарују. И док јагодицама спретно и страствено узима потребне количине правих боја, на платно их наноси са потпуном преданошћу, нежношћу и усхићењем. Прсти плове по простору који добро осећају, који је као створен за њих. Кроз густе трепавице, испред уметникових очију слика почиње да препознаје оно што је он додиром казује. И док платно подрхтава испод његових спретних прстију и његово тело дрхти изнад платна. Читавим бићем присутан, ослобођен, разголићен у уметничком препознавању и духовној екстази, прелази границу реалног. Води љубав са делом које ствара. Чело се орошава ситним капима слане течности, локне које додирују лице упола су мокре, влажне длачице на грудима немирно извирују испод руба памучне мајице, све мирише на занос и страст, Широка леђа полако се одмичу, глава се диже. Руке исправљају платно, враћају га на дрвени оквир.
АТЕЉЕ
Одмиче се од управо завршеног рада и посматра. Треба му мало времена, мало дистанце, пар тренутака празнине да би боље видео. Поглед је увек бистрији када се човек одмакне… Окреће леђа слици, одмиче се, узима лонче у које сипа воду. Боли малу дозу вреле течности у омиљеној црвеној шољи. Гледа у површину воде која само што не прокључа. Спушта пуну кашичицу свеже млевене кафе, пажљиво меша, уживајући у мирису и сипа у веселу шољу. Носом упија врео мирис и већ наредног момента приноси уснама. Први гутљај му је у првом тренутку довољно врео да прија, довољно прохлађен да не опече језик. Још неколико минута, потпуно је опуштен. Одсутан и предан уживању испијања ароматичне течности. Одлаже шољицу на другу ивицу стола и враћа се своме платну.
Сада сасвим јасно види.
Девојка у измаглици, чврстих облина, сањалачких очију, полуотворених меснатих усана, склупчана меко и умиљато, гледа платна.
Тајанствена, нежна, доминантна…
Као Мачка.
МОСТ
Враћа се мостом, у супротном правцу којим је јутрос долазио. Већ је рани сумрак. Оно тајанствено доба дана, када поглед није довољно бистар, а светлост недовољно јака да се јасно види. Ипак чула су изоштрена, и он примећује мноштво занимљивих људи, који иду неким својим путевима, са различитим мислима, тајнама. Његов ум је отворен, поглед бистар. Без напора успева да види све оно што му је јутрос промакло. И док му опажање луцидно упија обличја којима је окружен, нешто топло и меко зауставља се баш код његових ногу. Мачка. Стаје, у пола корака, са осмехом се сагиње да је помилује. Она, као да је већ дуго планирала ово наизглед изненадно мажење, почиње да преде и трља се о његове ноге. Затечен, овом изненадном емоцијом једне непознате мачке, сагиње се, у жељи да јој узврати нежност. Она га посматра округлим тамним очима, и тај мачији поглед у тренутку му заличи на девојку коју је управо насликао. Наставља да је мази, нежно јој додирујући дугу сјајну длаку на леђима. У том тренутку зачу убрзане, оштре ситне кораке. Вода има особину да добро преноси звук, и то је овог пута савршено учинила, у чему су јој несебично помогле и бетонске плоче на мосту. Сликар подиже поглед и виде како трчи према њему, лака и готово прозрачна, женска силуета. Витко тело се увија и ива му све ближе. Он се усправља, да би што дуже уживао у прелепом призору. Што му је ближа, њен лик бива јаснији. Не може да верује, чини му се да сања. Ово је ипак јава, у којој он препознаје то дивно лице, искошене очи, благи осмех и топао дах. Види девојку коју је управо измаштао и која је остала у Атељеу на платну. Можда је његова душа препознала, пре него што су је очи виделе. Сваким кораком којим му је ближа, страст, која је до мало пре управљала прстима, сели се у друге делове тела и потпуно га обузима.
Зна да мора одмах да реагује, ако нешто не каже, отићи ће, нестаће заувек. Грозничаво размишља шта да јој каже да би је зауставио, јер тренутак је тако кратак. Он отвори уста, и не знајући још која ће реч из њих изаћи и хоће ли бити довољно паметна, мудра, необична, другачија…Само да је заустави!… У бунилу које траје пар секунди, шири лице у осмех и спрема се за реч, неку реч. Она се зауставља, баш пред њим и без муке, проговара:
Пронашли сте је! Хвала Вам, хвала, хвала!
Девојка се срећно и љубазно смешка, њена рука тражи његову да је стисне и захвали се срдачношћу. Језик му се развезује и он почиње да прича онако како уме, а у томе је добар као и у бојама. Палета речи ствара слике и већ у следећем тренутку двоје људи веселим кораком иду мостом. У њеним рукама је мачка, у његовим узбуђење. Мост је спојио два бића која су до мало пре била потпуни странци. Осећања се мешају и жуборе са водом која хучи и тече испод њихових ногу, ударајући у обале љубави и живота. А осећања, она су као таласи. Некада се спајају, а некада раздвајају. Као живот и смрт.
…
Неко ће рећи да ова прича кратка, можда недовршена, или непотпуна. Неком ће се допасти и препознаће се у њој.
Слика…сликар је свако од нас, само су нам алати различити. Написана је за све оне који воле умиљате жене и снажне мушкарце. Јер, права је снага испод крзна…и спод коже!