Поетски додир душе
На ивици светова стоји песник и тумачи оно што је мање уочљиво и појмљиво свима. Један од таквих необичних сватова и језика, сведочи личност и дело Златије Радовановић, занебљеном речју пројављеном у ово наше време.
Рођена и одрастала у специфичним условима, попримила је људскост и саосећање за разне слабости и крахове човечје природе. Разумевање које она негује према сваком бићу, плод је многообимног искуства и бивања на рубу егзистенцијалног опстајања. Усађени нагон за самоодржањем, врло суптилним у њеном случају, повео је путем трагања за смислом и разоткривањем суштинске назнаке бивствовања. Приступила је разлучивању светла од таме бележећи надахнуте стихове промодерне оријентације израза. Тумарајући галаксијама и неонима бића, оставља белег у поетичном сведочењу излива на папири. У бележницу личног живота уписала је наставнички стаж као просветитељску делатност. Милог и топлог усмеравања младих личности ка разумевању српског језика и књижевности.
Пријемчива за сваког, што непроницљивом даје површан и незрео утисак о њеном бићу и књижевном постигнућу. Осетљива на туђу муку и боловања, на потребе ближњег, жељна да разуме оног поред себе. Њена идеја водиља кроз цео живот, јесте приступати свакој личности као највреднијој и најпоштованијој јединки. У свом раду тежи идеалистичким сликама света и других. Тежи ка осењивању себе светлошћу божанског ероса и хармоније унутрашњег бића. Истовремено трага за узвишеним вредност има у другом човеку раслојавајући нагомилане наносе патетике и претеривања.
Ослобођена од материјалистичке практичности ума (свести), сав свој живот проводи у скромном личном простору са потребама сведеним на минимум. Њени афинитети су узлети ка астралним обасјањима и преображајима, који су тако блиски духовним хришћанским принципима, зарад одржавања и стицања што квалитетнијих размена људскости. Велики алтруиста, човекоцентрична са назнакама духовног изграђивања. Естета истанчаног осећаја за смислено и целисходно. Потражитељ и потребит усклађених међуљудских односа. Интелектуално уздигнута у висине промишљања о сврси постојања и разумевању тајни истрајавања.
Загледана у нутрину свог бића, и размишљајући о разноврсности и јединствености односа са сатрудницима овога живота, Златија исцртава портрет своје песничке душе. Интелигентна, вична слушном опажају, згодно уклапа коцкице проницањем у срж туђег стваралаштва. Због тога је врло омиљена и поштована од млађих колега. Незаменљива као саветодавац и оцењивач носеће поруке туђег дела. Песник је неко ко несебично разоткрива најинтимније делове душе, често ни сам незнајући до које мере се поклања. Песник пише оно што живи. Иза стваралаштва је читав живот као подупирач истине о којој пише. Нашу песникињу краси истинољубље, праведност, искреност топлог људског бића, често закиданог баш људскошћу. Њено трагање не задовољава плотска љубав. Она призива преплитање и допуњавање на вишој равни постојања. Наслућује светове финих вибрација. Често жељна дружења и пријатељствовања, делимично испуњење види у платонској љубави и наклоности.
Надахнута трагањем за смислом, промишља о човеку који стоји наспрам космичке непредвидивости потпуно сићушан и неодбрањен са питањем, може ли се скрасити у бедру божанског Провиђења.
Жаклина Перић
Батуша