Збирка поезије „Хоризонти“, аутора Златије Радовановић, Зорке Стојановић и Жаклине Перић, представљена је у библиотеци „Србољуб Митић“ у Малом Црнићу, читалачкој публици и љубитељима поезије и писане речи.
„…Хоризонт – обзор – привидна граница између неба и земље. Она линија која се једва назире али спаја наш поглед, наш сензибилитет, наша надања. Небо и земљу, стварно и нестварно, сан и јаву. Хоризонт је место коме тежимо, коме се радујемо, које замишљамо, коме стремимо. То је тачка која одмара очи, поглед који одмара и опушта, нада, која мотивише. Као што су сумрак и свитање тачке спајања и раздвајања дана и ноћи, тако је и хоризонт тачка спајања могућег и немогућег, жељеног и оствареног, маштаног и проживљеног.
Хоризонт је термин пун лепоте и супротности. Амплитуда значења је широка као и поглед који се пружа ка њему. Хоризонт спаја. У овом случају, спојио је 3 пера различитог сензибилитета, три песникиње и три лирска света у једну књигу која и није могла другачије да се зове до – ХОРИЗОНТИ. Није случајно ни то што је на корици ове књиге травка „Хоћу – нећу или „Воли ме – не воли ме…“ испред воде која памти све, као што папир памти оно што душа запише.
Дубоко верујем у моћ енергије и у то да испреплетена и повезана енергија има магичну моћ. Осећате ли њену јачину испод ове корице? Писана је у три руке – Златије Радовановић, Жаклине Перић и Зорке Стојановић. И то незаобилазно, звонко и певљиво З и Ж које се појављује у наслову и у ауторкиним именима читавој причи даје један звонак тон. Између Златних хоризоната Златије Радовановић, Безбрижних хоризоната детињства Зорке Стојановић и хоризоната вере , наде и љубави Жаклине Перић, звоне речи, милују стихови и стварају се чудесне слике: „Винимо се, птицо умилна, / Гласом узнесеним, До висова астралних, (Златија Радовановић -песма „Призив“), Птицу дозива и Зорка Стојановић својим стиховима: ,,Уздигни се, високо птицо, / Лет твој да видим, Испод мутних облака / И певај (песма „Гусле ми дајте“). Жаклина Перић у својој песми „Клокот“ каже: ,,Пролеће је заразно / У мишићима емотивне слуђености…“….рекла је рецензент књиге, модератор програма и директорка Библиотеке „Србољуб Митић“ – Мало Црниће, Данијела Божичковић Радуловић.
Ауторке поетске књиге су своја осећања: љубав, веру, наду, страхове, чежњу, живот, описале речима, али као да су кичицом стварале слике. Стихове су говорили Мирослав Митровић, глумац ОАП „Бранислав Нушић“ из Малог Црнића, Радица Николић Павловић, Данијела Божичковић Радуловић, као и саме ауторке.
Програм је меким и лепршавим тоновима виолине, оплеменио Новица Стојимировић, виолиниста из Великог Села.
Љубав према завичају је скривен негде у углу срца сваког уметника и стално расте, буја, цвета, јача…То је доказала Данијела Божичковић Радуловић, читајући песму „Трешња“, Новице Стојимировића, виолинисте, који љубав према родном тлу не спутава. Напротив, јача је кроз виртуозно свирање на виолини и топлим стиховима.
„Песници су необични људи“,често кажу читаоци. Ту лепу необичност на делу је показао је Војкан Ивковић, песник и колекционар из Петке, који је уместо уобичајеног цвећа у оваквим приликама, ауторкама књиге „Хоризонти“, поклонио песме, написане са пуно љубави и поштовања. И како рече Златија Радовановић, књижевница, „нема веће награде, него кад песник дарује песму – песнику“.
