Радмила Зорић рођена је 4. Јула у Великом Црнићу (општина Мало Црниће), где је завршила основну школу, потом гимназију у Пожаревцу, а у Београду на Вишој педагошкој школи, стекла је звање наставника српског језика и књижевности. Одмах по дипломирању, 1969. године запошљава се у струци и ради по разним местима Босне и Херцеговине, а најдуже у Бихаћу, где је живела са породицом. Ратна 1992. Година враћа је у завичај и стицајем срећних околности наставља наставнички посао у основној школи у Малом Црнићу, где је некад била ђак, са допуном часова у Смољинцу. Одласком у пензију, почиње озбиљније да се бави сликањем цртањем и писањем. Пише од студентских дана, али сам за своју душу, без амбиције за штампањем властитих књига. Њени рукописи из тог периода остали су у ратом захваћеном граду. Њен књижевни опус чине претежно песме за децу, али и за одрасле, путописи, приче, лирски записи, афоризми и књижевни прикази. Објавила је пет збирки поезије за децу: „Баш је леп дечији свет“ ; „Бунило се мало А“; „Разиграна слова“; двојац у сарадњи са Љубисавом Грујићем „Пусти ме да сањам“ и „Дивно је небо дечије“. Написала је и три химне посвећене њеној Основној школи и Библиотеци у Малом Црнићу, као и Музичкој школи у Пожаревцу. Мелодичност и ритмичност осим, познатих критичара, у песмама Радмиле Зорић, запазио је и њен син Давид, који је компоновао музику за десетак песама. Песма „Дивно је небо дечије освојила је прву награду за најбољи текст, на Фестивалу Међународном Ђурђевданском фестивалу дечије песме у Бањалуци и треће место за интерпретацију. Заступљена је у бројним антологијама и зборницима и књижевној периодици.
Није лак био живот Радмиле Зорић, после враћања у завичај, али се никада није жалила. Тиха, скромна, ненаметљива, увлачила се у наша срца и пунила их топлином и радошћу. Била је увек насмејана, пуна енергије, суптилна, блага у комуникацији. Редовни посетилац библиотеке, гост на културним манифестацијама и учесник. Волела је нашу библиотеку, волела је људе, а највише љубави пружила је деци и послу у просвети. Напустила нас је изненада, октобра ове године.
Постоје ли случајности? Обележавање традиционалнх 40 дана од дана упокојења, обављено је 18. октобра у Великом Црнићу. Истог дана у читаоници „Осам нијанси плаве“ у библиотеци „Србољуб Митић“ није било довољно столица за све госте. Уприличена је промоција књиге „Доктор за фризуре“, за коју сам сигурна да би се Радмили Зорић веома допала, јер писана је из душе, искрено и на један хумористички начин, како је Радмила писала своје афоризме.
У публици се нашао и Давид Зорић, Радмилин син, који је често са њом присуствовао нашим програмима. Није случајно ни што је програм започет, казивањем приче „Анђео“, једине тужне приче у представљеној књизи. У очима Давида Зорића, на тренутак, заискриле су сузе, поглед се замутио…али остао је до краја, а и после краја…
Његов став је да разврста мајчине рукописе…да уместо ње објављује на друштвеним мрежама стихове, да посећује књижевне скупове, и долази у малоцрнићку библиотеку, као што је то његова мајка чинила. Нећемо залазити у детаље…Давид је по занимању психолог…и добро зна шта ваља чинити у оваквим тренуцима.
Желимо да верујемо да је Давида и све нас, Радмила Зорић „са дивног неба дечијег“ посматрала и бодрила.
Једно је сигурно, да је Радмила Зорић – себе дала завичају и деци. Оставила је трагове, које треба следити. Много је у књижевном смислу дала општини Мало Црниће, библиотеци, школама, суграђанима, најмлађима…
Ред је на нас. Пронаћи ћемо начин, да се њено име не заборави, књиге изгубе…Сачуваћемо Радмилу Зорић од заборава.
