Данијела М. Божичковић Радуловић (1968–) УДК 027.022:75/76
Библиотека „Србољуб Митић”, Мало Црниће 75:929 Марковић Ж.
danijelamilanova88@gmail.com
Зорка А. Стојановић (1963–)
zorka63@gmail.com
Радица Ж. Павловић (1972–)
radicanp7@gmail.com
Сажетак: Библиотека у Малом Црнићу основана је 1879. године. Током свог постојања мењала је назив и функцију, почевши од назива „Дружбена читаоница” са неколико десетина књига до садашњег ‒ Библиотекa „Србољуб Митић” и фондом од 46.000 публикација. Један од њених управника био је и Живан Марковић. Рођен 1936. године у насељу Мало Црниће, општина Мало Црниће, на челу Библиотеке налазио се од 1986. до 1993. године. Као свестрана личност, опробао се у различитим врстама уметности ‒ књижевности, цртању и сликарству. Библиотеци је оставио легат уметничких слика (20), које данас представљају сталну поставку у њеној галерији. Специфичан начин изражавања сурове свакодневице и стална борба добра и зла у којој зло често добија примат и морбидне димензије, присутне су у Марковићевој уметности. Доминантна техника је акрил на платну. Симболика коју представља проткана је тежином живота, борбом за опстанак и бесмислом постојања. У мотивима вечите глади и жеље за стицањем материјалних ствари, човек нарушава и ремети природу, њен распоред и равнотежу. Живан Марковић је својим радовима на својеврстан начин осетио и осликао будућност света, овога у коме ми живимо и проблеме са којима се, на врло болан и поражавајући начин, и сами сусрећемо. Исечено дрвеће, ходајући пањеви, гладни птићи у гнезду, поплаве, пожари, обазглављени људи који јуре не знајући куда, симболи су онога што ће, ако не поштујемо природу, доћи и до нас. Потоп људскости и најезда мутних времена карактеришу уметников ликовни израз. Насупрот томе, слике цвећа, нетакнута природе, улица на којима влада култура, суптилност покрета, финоћа боја и лепота живљења. Све је дато у симболици, и постојање и пролазност. Добро и зло као антиподи у сваком људском бићу и човек у вртлогу живота и борби са околином и са самим собом.
Кључне речи: пролазност, борба, дело, природа, човек, облик, симбол, постојање…
Велика ми је част што сте нам пружили прилику да учествујемо на научном скупу и Зборнику на тему: „Књижевни легати у институцијама културе”. Хвала на позиву, ово је био велики изазов за нас. Из више разлога. Прво, због љубави према делу Србије у коме сте ви и ваша Библиотека. Друго, зато што ценим ваш рад па сам пожелела да будемо део пројекта. Треће, схватила сам да врло често не примећујемо неке ствари које су нам испред очију, и некако се „подразумевају”. Али, то није довољно. Заправо,
ништа се не подразумева. Јако је важно све битно поставити на одговарајућа места и дати им управо вредност коју заслужују. Овакви научни скупови и зборници радова чине управо то. Легат слика господина Живана Марковића био је скрајнут и маргинализован, готово заборављен. У једној од просторија библиотеке у Малом Црнићу, која иначе и није велика (свега 280 м2 ), слике су биле окачене на зидовима и стрпљиво чекале неко боље време. Хвала на позиву и подршци. У име аутора, који више није међу нама, уметничких слика које су, на срећу, сачуване, у име корисника, колега и колегиница и свих оних који цене историјске, културне, моралне и људске вредности. Знамо колики је значај легата. Уз неоспорну материјалну, много је важнија културолошка и уметничка вредност. Сагледани у ширем смислу, легати су драгоцена ризница значајних историјских тренутака, брижни чувари потиснутих и заборављених вредности, обичаја и свеукупног духовног, образовног и културно-уметничког наслеђа. У ужем смислу, легати у библиотекама су запажени гестови поклањања личних колекција, публикација, рукописа, докумената и, уопште, разнородне грађе, брижљиво сакупљане и релевантне за социјално-историјско и компаративно сагледавање једне или више области људског знања и делања. Заоставштина намењена библиотеци јесте и добар начин да се упозна личност дародавца, који је, по правилу, значајна фигура у некој сфери друштвеног живота, или, пак, време, средина или шири простор њеног деловања. Захваљујући установљавању институције легата сачувани су од заборава многи плодови рада и стваралаштва који су било на локалном било на општем нивоу културе, од ванредног значаја. Легати не само да на специфичан начин осветљавају историју, они представљају непроцењиво благо које чини чврсто полазиште за будуће генерације. Сваки легат, осим материјалне има и непроцењиву културну вредност с обзиром на то да представља целину живота, рада и интересовања аутора. Наслеђе ове врсте дозвољава нам да одређену значајну личност, коју смо понекад склони да посматрамо кроз призму културе или науке, сагледамо дубље кроз њене контакте, записе, рукописе, забележене личне везе или кроз књижевна и научна дела која су заокупљала њену пажњу. Наравно, личност можемо боље разумети и упознати и кроз мотиве, начине на које испољава своје биће кроз уметност и кроз све оне наизглед небитне и ситне детаље које видимо и спознамо тек када озбиљно и систематски почнемо да се бавимо аутором. Легат у библиотеци представља незаобилазну тачку сретања легатора са генерацијама које му следе, са поштоваоцима, знатижељницима, колегама по струци, истраживачима, историчарима, колекционарима, документаристима, студентима, предавачима и свима онима који долазе у библиотеку, лично или виртуелно, са жељом да прошире своја знања и сазнања. Легат, неспорно је, поред културноисторијске функције има и своју социјалнo-историјску конотацију. Библиотекари су по природи своје делатности професионално свесни да легати не осликавају само индивидуалну интелектуалну делатност знамените особе која их је формирала, већ да дају шири увид у верну слику културних, историјских, политичких и других околности средине у којој је она живела и стварала. Они сведоче о једном времену, наравима, карактерима, свеукупној ситуацији тога доба. Често имају и ону ванвременску и слојевиту димензију, а понекад се деси да у време свог настанка, заправо „слуте” она времена која ће тек доћи. Легати су чувари историје и расадници знања. Постојање и активни живот легата у библиотеци на добробит су легатора, саме библиотеке, њених корисника и читавог друштва. Библиотека у Малом Црнићу основана је 1879. године. Током свог постојања мењала је назив и функцију, почевши од назива „Дружбена читаоница” са неколико десетина књига до садашњег ‒ Библиотекa „Србољуб Митић” и фондом од 46.000 публикација. У свом историјском развоју Библиотека је, осим назива, мењала и начин и квалитет рада и функционисања, као и раднике и руководиоце. Један од њених управника био је и Живан Марковић. Рођен 1936. године у насељу Мало Црниће, општина Мало Црниће, на челу Библиотеке налазио се од 1986. до 1993. године. Као свестрана личност, опробао се у различитим врстама уметности ‒ књижевности, цртању и сликарству. Библиотеци је оставио једну збирку поезије, под називом ВАШАР сатире и без речи, необјављен рукопис 1000 афоризама, збирку карикатура и легат уметничких слика (20), које данас представљају сталну поставку у њеној галерији. Умро је 2012. године.
Специфичан начин изражавања сурове свакодневице и стална борба добра и зла у којој зло често добија примат и морбидне димензије, присутне су у Марковићевој уметности. Доминантна техника је акрил на платну. Симболика коју представља проткана је тежином живота, борбом за опстанак и бесмислом постојања. У мотивима вечите глади и жеље за стицањем материјалних ствари, човек нарушава и ремети природу, њен распоред и равнотежу. Живан Марковић је својим радовима на својеврстан начин осетио и осликао будућност света, овога у коме ми живимо и проблеме
са којима се, на врло болан и поражавајући начин, и сами сусрећемо. Исечено дрвеће и пањеви који ходају, гладни птићи у гнезду, поплаве, пожари, обазглављени људи који јуре не знајући куда. Потоп људскости и најезда мутне воде и црних времена карактеришу уметников ликовни израз. Насупрот томе, слике цвећа, нетакнута природе, улице на којима влада култура, суптилност покрета, финоћа боја и лепота живљења. Добро и зло као Књижевни легати, поставке и задужбине у Србији и блиским заграничним областима 55 антиподи у сваком људском бићу и човек у вртлогу живота у борби са околином и са самим собом. У општини Мало Црниће, једна од главних манифестација, по којој смо, некада у Југославији, сада у Србији, познати, зове се ФЕДРАС. У питању је Фестивал драмских аматера села Србије, који је почео давне 1972. године. Овај фестивал је окупио сва највећа глумачка имена како аматера тако и професионалних глумаца. Почиње Даном Општине 14. октобра и
осим позоришних представа, које трају 8 дана, организују се и пропратне активности, као што су промоције књига и изложбе слика. Те, 1976. године, на отварању Федраса, у свечаној Скупштинској сали,
изложбу слика Живана Марковића отворио је Лола Ђорђевић речима: Није случајно да овде на обали реке Млаве, у срцу плодног Стига будемо сведоци стваралаштва културно-уметничког аматеризма и
стваралаштва које нам нуди сликар и графичар Живан Марковић. Пред нама се попут стишких поља разиграле „Игре” Живана Марковића као и „Почетак краја” у таласима Млаве окамењују шкољке и даждевњаци, док се на обалама у „Трави” шћућурио „Пањ” наговештавајући „Почетак предела” у коме живи и неуморно ствара овај даровити сликар и графичар.
Ако застанемо пред било којом од 46 изложених дела видећемо известан број засебних елемената. Сви ови елементи линија, боја и текстура стварају, делујући заједно тонским валерима, неодвојиву целину која се назива „Враћање целини”. Форма коју Марковић користи да би у свом субјективном одразио објективност, чини синтезу комбинација идеје са материјалношћу. Познато је да уметници никада не престају да експериментишу, ипак се морамо сложити да постоје границе могућих комбинација идеја што нам овог пута пружају дела која су пред нама. Али, ми се врло често користимо речима да би говорили о различитим уметничким делима, значи упркос различитом стваралаштву постоје својства заједничка свим вредностима, а која јасно могу говорити о успеху и неуспеху аутора. Уметник може да се послужи нефигуративним поступком да би наговестио идеју и осећања. Да би се добила јасна представа о томе како сврха одређује форме које уметник даје својим делима, може се погледати „Игра природе”. Ако је форма срасла са емоцијама које су садржане у делу, утолико је уметничко дело испунило уметников циљ. Вредност Марковићевих дела лежи управо у томе да је постигао непосреднији и спонтанији контакт свог субјективног одраза, желећи да гледаоцу скрене пажњу да природа грађе намеће своја ограничења, којима се аутор вешто одупире. Идеал форме и снажна лична емоција показује да лепота дела лежи у лепоти идеја и форме.
Иако се сликарством професионално не бави, овај даровити малоцрнићанин у федрасовским данима узбуђујућим валером узбуђује и обогаћује наше видике.
Такође, на 28. Федрасу 1999. године у малој сали Општине, још једна поставка слика Живана Марковића. О овој изложби Ивана Несторовић написала је у билтену: Човек и његова околина, боље рећи сурова стварност, основна су преокупација стишког сликара Живана Марковића. Он снажно разоткрива унутрашњи немир „малог човека”, његову сталну борбу са животним недаћама. Снажним контрастима топлих и хладних боја, уз доминацију црвене и плаве, наглашеним потезима четком, Живан изражава кулминацију динамике и драматике наизглед мирног предела и човека у његовом средишту.
Веома цењен и као сатиричар, Живан Марковић у својим слика снажно изражава људски карактер, те нас док их посматрамо не оставља равнодушним. Напротив, покрећу нас да саучествујемо, да преиспитујемо себе и своје поступке. Живанове слике се не посматрају „на блиц” већ се анализирају са великим задовољством. Иако су можда на први поглед тешке и чак морбидне, Марковићеве
слике су у ствари отелотворени вапај очувања природе и човека као нераскидивог дела њене целине, човека који све то, хотимице или нехотице, може да уништи.
1. На слици под називом „Диогенијада” (акрил, 80×40) уметник на про – вокативан начин провлачи познату причу о Диогену из Синопе, који је, изгнан из свога града, већи део живота провео у Атини, живећи на улици, у једном бурету. Своје сиромаштво уздигао је на ниво највеће врлине коју човек може да поседује. Позната је његова реченица која се вековима спомиње, а коју је,
по предању, употребио шетајући по дану са упаљеним фењером у рукама. Када су га питали зашто то чини, одговорио је: „Тражим човека”. Можда је и сам уметник, сликајући трагао за правим, суштинским
вредностима човека и његовог постојања, показујући потезима четкице људе којима се само ноге виде вирећи из бурета, људе који обезглављени иду
у колони, пратећи „вођу” који је, у потпуности покривен буретом, једнако „слеп” као и остали. Ова слика неодољиво подсећа на Домановићеву приповетку „Вођа”. Да ли је Марковић сликао дух модерног човека или читаву цивилизацију и њену еволуцију, остаће тајна, али слепило и живот у бурету остају да живе на слици овог аутора.
2. Слика „Страшило” (акрил 80×40) На слици доминирају интензивне основне боје ‒ црвена, плава и жута. У централном делу налази се Страшило. Насмејаног лица, широко отворених
округлих очију на глави направљеној од лонца, који, празан, звечи. Многе празне главе, испод којих се налазе беле кошуље и кравате, ту су да звече и да плаше народ. На слици се још налазе и папири, списи, појачивачи звука и обележивачи путева, без икакве сврхе и смисла. Колико је нешто опасно, увек зависи од тумачења и количине страха у ономе коме је опасност упућена. Да ли ће неко од овакве слике да се уплаши, побегне, постане послушан или схвати све ово као нешто пролазно и на неки начин смешно, зависи од самогчовека ‒ да се надовежемо на претходну слику ‒ да ли се крије у бурету или стварност гледа широм отворених очију.
3. Понекад је оно што је написано или насликано толико јако да ниједан назив није одговарајући. На слици „Без наслова” (акрил 80×100), коју је уметник намерно оставио тако, приказан је човек модерног доба који седи на хрпи костију. Да ли та слика представља отуђеност људи и самоћу појединца, или је то бесмисленост постојања и борбе за бољитак, јер све и свако на крају постану кости? А можда је сликар на овај начин покушао да исприча пут цивилизације и свој лични став и страх да нисмо много одмакли од пећинског човека, само што нам се сада пећине другачије зову и изгледају… Суштина је иста. Можда је идеја била да се до успеха често стиже не бирајући средства, или да та борба за што квалитетнију људску егзистенцију често не доводи до среће људског бића, већ пре до отуђености и неке врсте изолације. Симболика ове слике је бескрајна, а свако тумачење потврђује исправну одлуку уметника да је остави без назива.
4. Симболика сна. Паперјасти облаци, испод којих је зелено-плаво тло, које личи на мутну воду. Слика, као у огледалу. Препуно симболике и супротности. У питању је дело под називом „Велики шумски пејзаж” (акрил 120×80). Да ли су, заиста, у питању исечена дебла стабала, огољена, остављена без листова, цветова, плодова, или је то само начин да се прикаже голотиња и немоћ? Јад и беда, учмалост и смрт природе, без које нема живота ни напретка. 5. „Велико чудо” (акрил 120×80), још једна je слика у којој се у наслову налази реч „велико”. На овој слици представљени су људи, уплетени у
једно велико клупко тела, котрљајући се по тлу, мењајући стално положај и показујући да у животу увек и свуда постоји правило горе-доле. Да ништа не може вечно да траје и да је све склоно променама и уништењу. Овде и самоуништење има своје значајно место јер сам ће човек својим занемаривањем природних закона и небригом о истој тој природи, довести до тога. И ова слика, као и многе друге, има не само симболичко значење страха и бриге за опстанак човечанства већ и једну пророчку или видовиту димензију, јер неодољиво (нажалост) показује управо време у коме живимо и чији смо савременици.
6. Цивилизација, научно-технолошка револуција, људски напредак са собом носе позитивне али и негативне стране. Сликар на слици „Давеж” (акрил 80×80) приказује управо то негативно што нам је модерно доба донело а што нас блокира и гуши. Наказно створење, налик духу, створено од издувних гасова, разних хемикалија, отрова и других загађивача, надвило се над човека и гуши га. Људско биће, у својој крхкости, немоћно је да се супротстави том, много јачем непријатељу, који је наоко невидљив али суштински присутан на сваком кораку, иако непрепознатљив као такав.
7. „Обруч спаса” (акрил, 80×65). Нојева барка је ствар митологије и религије. Да ли нас нешто слично поново може спасити, питање је. На овој слици, на којој је на огромном пању сачувана кућа са свим неопходним стварима, која одолева временима и животним изазовима, постоји нада. Али добром посматрачу неће промаћи уже којима је све повезано, а које у свом садржају поседује и динамит и ракете. Да ли ће нас овај „обруч спаса” спасити од катаклизме или ће нас лансирати у неку другу орбиту, не знамо. Често су жеље у раскораку са могућностима и реалном ситуацијом. Ова слика показује управо то.
8. „Крајолик по плану звери” (акрил, 106×80) можда најбоље, најјасније и најистинитије представља све страхове, бриге и слутње, које су већприказане, у фрагментима, на претходним сликама Живана Марковића. Као да се наставља на претходну „Обруч спаса” и показује шта је остало после катаклизме. А остале су само крхотине претходних живота. Болесни (увијени у завоје, као мумије) људи, неми и слепи за све што је битно, који у доколици испијају кафу, водећи празне разговоре о потпуно небитним стварима, док се свет око њих, по сценарију неке „звери” срушио и нестао,
настављајајући да живи у неком сасвим другом, крајње нељудском облику.
Када човек, налик оном пећинском, коме је једина брига била преживљавање, а знамо га са камених цртежа како држи кост у руци спреман да удари, у борби за опстанак, постане део свакодневице: када тог човека кога карактерише борба за опстанак препознамо у нама самима, у бићу овог модерног а отуђеног времена, и када све то видимо у сликама које је Живан Марковић створио, онда схватамо да или се много шта није променило кроз све ове векове, или је човеку склоност ‒ анималност. Свака слика овог аутора носи нам готово истоветну поруку ‒ мораш да се бориш
да би преживео, са духовима у себи или спољним силама које стално нападају. У овим симболичним приказима светске и галактичке катастрофе, претећем морбидном бићу које је од облака, дима или пене, нема ничег доброг већ управо застрашујућег. Са каквим се демонима Марковић борио, можемо само да наслућујемо, али је његов ликовни израз веома упечатљив
и изражајан. Детаљном анализом слика и улажењем у појединости, запазићемо да често, уместо на платну за сликање, своје уметничко дело гради и ствара на чаршавима, столњацима, памучним предметима који су се користили у домаћинству. Управо овај податак говори у прилог томе колико је његова стваралачка енергија била јака и незаустављива. А можда о сновима и кошмарима који су га пратили најбоље сведоче слике урађене на чаршаву на коме је те снове и сањао. Уметнички израз и начин често не
можемо ни да наслутимо, али прави уметници увек пронађу начин да саопште оно што желе. Његови кошмари, страхови, забринутост и презир били су интензивни, а он их је пластично описивао помоћу четкице и боја. Читав свет и космос су у сталној борби за очувањем која се сучељава са тежњом за уништењем. Живот и смрт, Рај и Пакао, вода и ватра, агресија и мир, страст и стрпљење на његовим платнима добијају посебну димензију и вредност времена у коме су настала дела и времена које је тада могло само у кошмарима да се наслути. Легат Живана Марковића живи у храму књига,
на први поглед немо а суштински веома гласно, сведочи о добрим и лошим
временима, о крхком животу, о пролазности и о трајању.
Литература
Марковић, Живан 1936‒2012. Вашар: Сатире и без речи/Живан Марковић – Мало
Црниће: Подружница Удружења књижевника Србије за Браничевски округ:
Библиотека „Србољуб Митић”, 2010.
СТИГ ‒ часопис за културу, уметност и друштвена питања, год. 1976, стр. 75, аутор
приказа Милисав Миленковић.
ФЕДРАС ‒ Билтен V Фестивала 07. 10. 1976, Број 1; страна бр. 4. Аутор приказа Лола
Ђорђевић.
ФЕДРАС ‒ некњижна грађа ‒ позивница за ликовну изложбу у малој сали Федраса 14‒21.
10. 1999.
Danijela M. Božičković Radulović
Zorka A. Stojanović
Radica Ž. Pavlović
ART PICTURES BY ŽIVAN MARKOVIĆ IN THE LIBRARY
“SRBOLJUB MITIĆ” IN MALO CRNIĆE
Summary
The library in Malo Crniće has existed since 1879. Through its historical development,
it changed its name and function, starting from the name “Social Reading Room” with
several dozen books to the current name of the Library, “Srboljub Mitić” and a fund of 46,000
publications. Živan Marković was one of its managers. Born in 1936 in the settlement of
Malo Crniće, municipality of Malo Crniće. He worked as the Library Manager (then called
“October 14”) from 1986 to 1993. He wrote and painted. He left a legacy of paintings to the
library (20). They represent a permanent display of paintings in the gallery in the Library,
which we created by remodeling the hallway
A specific way of expressing the cruel everyday life and the constant struggle of good
and evil in which evil often gained primacy and morbid dimensions are present in the artist’s
artistic expression. The oils on canvas that are the painter’s way of expression are interwoven
with the weight of life, the struggle for survival and the meaninglessness of transience.
In the motives of eternal hunger and the desire to acquire, man disturbs and disturbs
the natural flow, arrangement and balance. With his works, Živan Marković felt and painted
in his own way the future of the world, the one in which we live and the problems we face
ourselves in a very painful and devastating way. Felled trees and stumps that walk, hungry
birds in the nest, floods, fires, decapitated people who run without knowing where. The
flood of humanity and the invasion of muddy water and black times characterize the artist’s
artistic expression.
60 Књижевни легати, поставке и задужбине у Србији и блиским заграничним областима
In contrast, there are images of flowers, untouched nature, streets ruled by culture,
subtlety of movement, subtlety of colors and beauty of life. Good and evil as antipodes in
every human being and man in the whirlpool of life in the struggle with the environment
and with himself.
Keywords: Transience, figh, art, the nature, human, the shape, symbol, existence