Прва награда
Кораци
Корачам лако и полако дишем
Слободу душа лако разазна,
За ово небо о коме пишем
Вечност је кратка, готово пролазна.
Куда ли сам ишао? Шта ми иште биће?
Има ли ми дражих путева и међа?
Мени плачу оба огледала душе
Сакривена испод оседелих веђа.
А надохват руке и Месец и Јава
Облаци бели сред небеског свода…
И стари весељак, она мудра глава
Насмејано биће уситњеног хода.
Сав обузет истинском ведрином
Јоште гази своје земље праг.
Смирен и посвећен души коју има
Радује се свему, живот му је драг.
У пролазу сретох и Сунце и снове,
Што ме још чекају на оној столици,
Те насмеших срце, не показах зубе
Сестри мојој старој, драгој воденици.
Још корачам право, ближим се камену
Оном што је дао хлеба и игара
Ишао сам негде тражио замену
За ово што није хтело из недара.
Обгрљен милином повратка у своје
Занемело гледам стару поточару
И на њеном прагу свог детињства боје:
„Бог помог’о теби, мој воденичару!“
Шифра: Шербет
Име и презиме: Јована Аксентијевић
Љуљаци, општина Кнић
Друго награда
ВИДОВИЦА
Не знам да ли да ти кажем име
Да ти божур откидам са поља
Па да жезлом обилићког копља
слова сричем већа од папира
Не знам да ли крвава се бајка
још пред свећом моли за спасења
худе среће мале чете ђака
пред чијим су вратницама судбе
војевале тешке силе мрака
с лакоруном душом малог себра
Не знам зашто прстом верног тројства
небо крстим косовских јунака
Моја света видовданска водо
Ти што чуваш манастирска врата
и звонике смедеревских кула
с којих витез оштро копље витла
под олтаром светосавског рода
Ти си моја озвездана клетва
Крхкост крви и благослов неба
Немањићка круно са ревера
рашког орла и тежачког хлеба
Тамо где се љубе друм и река
Ту си мени безимено лепа
Златна струно са извора века
шифра: букварснохватица
Ненад Ж. Милошевић
Пожаревац
Трећа награда
НЕДОСТОЈНА
Да сам мајка
волела бих на Косову децу да изродим,
јуначком епском песмом задојим,
у Грачаници да их крстим,
у Дечанима први пут причестим,
за успаванку да им “Видовдан“ појим,
а кад порасту
да им монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена
Богородица мајка,
Њој да хрле и Њу да грле
више но мене,
да им је прво Бог, па отац,
најпре молитва, па онда књига,
светиња да им је друга кућа
заклон и штит од посрнућа.
А изнад свега волела бих
да им је Православље у души,
а не на уснама,
да им крст није привезак на гуши,
већ огањ у грудима,
да не могу да мрзе ни када би хтела,
да се не свете ни када би морала.
Да сам мајка,
волела бих да сам мајка на Косову,
и зато молим све мајке
што рађају данас косовске јунаке
да ми опросте,
у име Бога и спојена три прста,
што нисам достојна њиховог крста.
ШИФРА: „АНДРЕЈ“
Драгана Албијанић, Суботица