НАША ВЕНЕРА…МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ

Милена Павловић-Барили била је српска сликарка. По неким изворима била је једна од најинтересантнијих уметника У Европи. Рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Родитељи: Бруно Барили и Даница Павловић.
Од 1932. године живела је у Паризу, а од 1939. у САД, где умире у 36. години
Милена Павловић-Барили за живота је урадила преко 300 радова, као и велики број скица и цртежа. Њена дела чувају се у Галерији Милене Павловић-Барили у ПожаревцуМузеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у многим светским музејима и приватним збиркама. Миленина дела су, у организацији Галерије Милене Павловић-Барили из Пожаревца, излагана у многим европским градовима: БриселуПармиПаризуБукурештуБратиславиПрагуБрнуСкопљу и Загребу, као и у многим градовима у Србији међу којима је изложба одржана у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду, као и изложбе у СомборуСремској Митровици и Горњем Милановцу…..
Прве песме, зачуђујуће зреле за свој узраст, Милена је писала још као сасвим мала девојчица. Милутин Тасић наводи једну коју је написала као седмогодишња девојчица, мада није познато да ли своју или однекуд запамћену.

Милена

Кад сунце свањива

и птичице певају

онда, онда је лето

ал ја нећу

да га дочекам

нећу да дочекам

на овом свету!

Овај свет санак

само санак леп.

 

У тексту под насловом „Миленини нерви“, објављеном 1943. године у Њузвику помиње се да је уметница, после 11 година непрекидног сликања, почела да пати од акутне естетске презасићености, због чега две године није сликала већ је писала поезију, као и да је патила од „ужасне” носталгије праћене честом променом расположења. Ово се вероватно односи на период 1934/1935. године, када је настао сасвим незнатан број уметничких радова. У овом периоду написала је 60 песама на четири језика: 17 на италијанском, 14 на шпанском, 7 на француском и 22 на српском. Године 1934. објављује своју поезију у италијанском часопису Квадривио (Quadrivio). У њеној поезији се, као и у сликарском опусу, прожимају бајковитост, усамљеност и сета.  Преводи песама Милене Павловић-Барили први пут су објављени 1966. године у монографији Миодрага Б. Протића Милена Павловић Барили, живот и дело,  а касније у каталогу ретроспективне изложбе 1979. и у Протићевој монографији из 1990.  Миленине песме објављене су први пут као збирка 1998. године под насловом Поезија  и у овој збирци су први пут објављени преводи песама са шпанског језика. 

О ликовном и књижевном опусу написане су многе монографије и критике, од којих су најважније наведене у литератури. Поред тога њен фасцинантни живот и рад били су инспирација многим ауторима у различитим областима књижевног и уметничког стваралаштва. У питању су романи, есеји, монографије и сл.

У знак захвалности и сећања на нашу чувену, рано преминулу сликарку у Пожаревцу је, 24. јуна 1962. године под кровом преуређене старе породичне куће Павловића, отворена Галерија Милене Павловић-Барили. Иницијатор и главни дародавац је сликаркина мајка Даница Павловић-Барили, која је одлучила да имовину коју је наследила од својих родитеља и уметнички фонд своје преминуле кћери дарује српском народу и да се ова заоставштина сачува као целина.

Извор: Википедија.