Мира Алечкови рођена другог фебруара 1924. године у Новом Саду.Позната је српска књижевница и песникиња, хуманиста. Она је такође била дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.
Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки…
Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији.
После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ.
После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији.
Посветила се писању, хуманитарном раду. Писала је за децу и одрасле.
1946. Звездане баладе
1947. Подземни хероји
1949. Дани разиграни
1949. Три пролећа
1952. Трагови без стопа
1952. Добар дан
1953. Да се упознамо
1954. Љуљашка на грани
1955. Пионирско пролеће
1956. Пријатељи
1957. Ластавица
1957. Крилати људи
1963. Сребрни воз
1963. Чаробна врата
1964. Светла соба
1970. Сунчани солитери
1972. Да живот буде љубав
1975. Сањалица
1980. Не могу без снова
1981. Затечена у љубави
1982. Стаза сребром извезена
1983. Небо детињства
1989. Звездане баладе
1990. Скините ми дугу
1991. Летећи кревет
1995. Царева пољана
Мира Алечковић – НАЈЛЕПША РЕЧ
Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.
Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .
Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.
Мамине очи ме увек прате, –
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.
Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, –
и зато хвала, мајко, теби,
зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.