Лаза Костић

Лаза Костић је, уз Јована Јовановића Змаја и Ђуру Јакшића, један од тројице најпознатијих романтичара српске књижевности. Сматра се и најконтроверзнијим српским песником, који је за живота прошао пут од обожавања до оспоравања. Његов живот био је итекако занимљив, а његове песме и данас се сматрају најбољима у српској поезији.

Лаза Костић рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој. Породица из које је потекао била је војничка, јер отац му је био официр у аустријској војсци. Костић је основну школу полазио најпре у Ковиљу, а онда у Панчеву. Гимназију је уписао у Новом Саду, а завршио у Будиму. Већ тада, као гимназијалац, Костић се укључио у омладински покрет, што је показало његову склоност политици и политичкој акцији, што ће се исказати и касније у његову животу.

Након матуре Костић је уписао право у Пешти. Дипломирао је 1864. године, а докторирао 1866. године. Исте године почео је да ради као професор у једној гимназији у Новом Саду. Након тога радио је као адвокат, а онда и као јавни бележник те председник суда. Наставио је да се бави политичким деловањем па је 1872. године затворен због „велеиздаје“, наиме, лажно је оптужен за учествовање у убиству кнеза Михаила. Други пут завршио је у затвору због свог „антиаустријског“ говора приликом проглашења пунолетности кнеза Милана.

Након ослобођења, Костић је именован послаником Угарског сабора. Након што се преселио у Београд, Костић је почео да уређује лист „Српска независност“. Ипак, није могао да остане у Србији због сукоба с тадашњом власти, па се преселио у Црну Гору на следећих пет година. Живео је тамо као кнежев сарадник, а успут је уређивао неколико црногорских новина. Након тога вратио се у Сомбор гд‌је је живео до смрти и у то се време бавио само књижевношћу.

За живота се Костић дружио с многим славним и утицајним људима. Међу њима је био и Никола Тесла, коме је Костић препоручио да ожени Ленку Ђунђерски. Ленка је била девојка у коју је и сам Костић био заљубљен, али је њихова љубав била немогућа јер је он био старији од ње преко 30 година. Будући да ни Тесла, ни Ленка нису желели да се ожене, Костић је побегао од те љубави оженивши се с Јулијаном Паланачки, и то по препоруци Ленкина оца, иначе доброг пријатеља Лазе Костића. Убрзо након Костићеве женидбе, Ленка је умрла. Умрла је на свој 25. рођендан док је Костић био на меденом месецу са својом супругом. Схрван од боли због овог губитка, Лаза Костић написао је своју најпознатију песму „Санта Мариа della Салуте“.

Лаза Костић почео је да се бави књижевношћу још док је био гимназијалац, али своја значајнија дела почео је да пише тек у својим двадесетим и тридесетим годинама, што се наставило до краја његова живота. Збирке лирских песама почео је да објављује тек 1973. године, а збирка његове целокупне поезије издата је 1909. године, када је први пут објављена и његова најпознатија песма „Санта Мариа della Салуте“.

Друге познате песме Лазе Костића су „Последња ружа“, „Моја звезда“, „Међ’ јавом ил’ међ’ сном“, „Спомен на Руварица“, „На поноћној лађи“ и друге. Неке његове епске песме су „Минадир“, „Самсон и Далила“, „Ђурђеви стубови“ и друге. За живота Костић је написао преко 150 лирских и 20 епских песама. Написао је и три драме: „Максим Црнојевић“, „Пера Сегединац“ и „Ускокова љубав“ (или „Гордана“). Уз то, Костић је написао бројне расправе и превео нека важна дела светске књижевности, међу којима се истичу она Шекспировска.

Лаза Костић умро је 1910. године. У његову част сваке се године дод‌јељује Награда Лаза Костић која иде најбољем књижевном делу. Ова додела врши се на манифестацији „Дани Лазе Костића“.