Лазар Лаза Костић рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици.био је српски ерудита. Бавио се књижевношћу (поезијом и прозом), правним наукама, новинарством и естетиком. По образовању је био доктор правних наука.
Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима.
У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.
Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма.
Превео је уџбеник римског права „Пандекта” са немачког језика 1900. године,[8][9] у то време велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.
Костић се у својој поезији често дотакао универзалних тема и људских брига, посебно односа између човека и Бога, друштва и ближњих. Допринео је стилским и језичким иновацијама, слободно експериментишући, често науштрб јасноће. Његово дело је ближе европском романтизму него било ком другом српском песнику његовог доба. Костић је у бројним, непотпуним теоријским есејима неуспешно покушао да комбинује елементе народне песме са елементима европског романтизма. Недостатак успеха може се приписати напредној природи његове поезије, идејама његовог времена и његовој ексцентричности.
Костићева драма Максим Црнојевић (1863.) представља први покушај драматизације епске песме. Пера Сегединац (1875) се бави борбом Срба за своја права у Аустро-Угарској и његова представа Гордана (1890) није добила пуно похвала.
И сâм преводилац Шекспира, Лаза Костић свесно је уносио шекспировске елементе адаптирајући српску историју и епику за театар, али је и поред тога стварао један оригиналан и препознатљив стил. И песнички таленат, али и добро познавање антике и ренесансе, учинили су да Костић створи трагедије чији заплети одскачу од књижевно-историјских узора, а сама радња, што је и типично за дела романтизма, у први план истиче љубавни и национални занос.
Костић је био контроверзна личност; у младости га је више славило него што је разумело, а у старости је постао мање популаран, праву славу постигао је тек након смрти. Данас је општеприхваћено да је Костић зачетник модерне српске поезије.
Извор: Википедија