Фебруар је месец љубави и вина. Славимо и празнујемо Светог Трифуна и тако величамо живот и све његове лепоте и драгоцености. Не треба нико да нас подсећа да треба да се волимо и наздрављамо једни другима, али је леп сваки повод да то изнова и изнова чинимо. Лепота и јесте у давању и приликама које стварамо да усрећимо људе око себе. Можда због тога из сасвим другог угла сагледате фебруар и људе рођене у њему!
Љиљана Шарац је српска књижевница и професорка српског језика. Рођена је 1971. године у Смедереву, у породици Лазић. У родном граду завршила је гимназију, а у Београду Филолошки факултет, смер Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Дванаест година је радила у Саобраћајном предузећу „Ласта” као новинар, уредник Ревије Ласта и ПР. Након тога се окреће професорском позиву и данас ради као наставник српског језика у Основној школи „Стефан Дечански” у Београду.е Члан је Књижевног клуба Чукарица. Удата је и има синове Ђорђа и Војина.
Пре него што је објавила први роман, дуго је писала поезију и објављивала песме. Књижевни клуб Смедерево јој је објавио збирку песама Лутка учаурене душе, 1997. године.
Од свих девет, досад објављених романа, први и трећи су доживели по три издања, трећи чак четири, а четврти и пети по два издања. Написала је и један роман за децу ,,Анђео с једним крилом“. Као књижевница је међу читаоцима препозната као аутор квалитетне српске прозе која вешто комбинује прошлост и садашњост, тако да су прва три романа била номинована за НИН-ову награду, а роман Зид тајни и за награду Женско перо. Роман ,,Старији је 2019. такође номинован за Нинову награду.
- Опет сам те сањао, роман, Евро Боок, 2015. године,
- Где сам то погрешила?, роман, Евро Боок, 2016. године,
- Зид тајни, роман, Евро Боок, 2017. године,
- Старија, роман, Евро Боок, 2018. године,
- „Старији“, роман, Евро Боок, 2019. године,
- ,,Златна жила“, Евро Боок, 2020. године,
- ,,Ђурђевим стопама“, Лагуна, 2021. године,
- ,,Док светац бди“, Лагуна, 2022. године,
- ,,Анђео с једним крилом“, Лагуна, 2023. године
Сећам се да сам седела на троношцу у ћошку и гледала у панталоне и широке шлепове загаситих хаљина који су пролазили мимо мене. Шушкале су круте тканине, увијале се око ногу и мирисале на босиљак, зреле дуње, а понека и на плесан… Кретали су се хаотично, мимоилазећи се у последњем тренутку, окупљајући се у групице, да би се потом раздвојили и отишли куд који. Чинило ми се да ће да се сударе, испреплећу, изукрштају у тој гужви, али је такт туге диктирао њихове кораке. Изјавили би саучешће, а потом се послужили и поседали у салону у ком сам покушавала да будем невидљива.
Нико није обраћао пажњу на сенком велике полице с књигама заклоњен угао.Зато сам морала да трпим да по мени падају шапатом изговорене речи као лавина каменица.
– Била је тако млада…
– Тако лијепа…
– И новорођенче је преслабо…
– Оста четворо сирочади…
– Куд ће сад Петар сам?… У туђини… Без огњишта и отаџбине…
– Без женске руке…
– Мала Јелена тако личи на мајку…
– Дјеца ће, тек када прође неко вријеме, осјетити сву тежину губитка…
Мени није требало никакво време да схватим да моје мајчице више нема! Сва сам се била тресла од суспрегнутих јецаја, јер би могао неко од старијих да ме опази и склони одатле.У суседном салону, чији су прозори такође гледали на улицу, на одру је лежала покојница, моја мајка, лепа и бледа, као да спава. Обичаји су налагали да ковчег буде отворен. Затрпале су га шимширове, јелине и борове гранчице. Био је почетак марта па је цвећа било мало. Вирила је тек покоја руковет нарциса, зеленкада, зумбула и тулипана.Почетком године седела сам исто тако у ћошку салона, шћућурена иза наслоњаче, и играла се омиљеном лутком. На софи су седеле баба и мајка, причале и пијуцкале чај. Таман сам хтела да изађем из заклона како бих се поздравила са баком Миленом и сместила јој се у крило, када је она дубоко уздахнула и почела забринуто да одмахује главом:
– Срела сам ономад Богду Радошеву. Каже да ти је помагала око кућних послова и припремања хране о Божићу. Попричасмо тада мало и у повјерењу ми рече да се озбиљно забринула, али није хтјела да те секира.Мајка је тих последњих месеци трудноће ионако била неуобичајено тиха и замишљена. Полагала би руку на стомак када је мислила да је нико не гледа, и шапутала нешто још нерођеном детету. Сада мислим да је бодрила и њега и себе да ће све бити добро. Изузетно осетљиве природе, као да је наслутила злокобну сенку која ће се надвити над њима…Видно се тргла када је баба споменула гледање у плећку печенице и како је Богда у њој свакаква чудеса видела и предсказала.
– Није хтјела ни мени много да открије. Причала је онако изокола, увијено… Све ми се чинило да покушава да ублажи оно што хоће да ми каже, а да је већину прећутала. Поручила ти је да се пазиш посљедњих дана трудноће, и да од тога све зависи… Рекла је да ће твој човјек имати још дуго да чека док не дочека оно што обоје највише желите. Тврди да се и сама зачудила видјевши да ће у младости дјечаци да замјене своје судбине и да ће један од њих бити крунисан. Помену још и Јабу. За њу рече да ће путовати и лутати много по свијету. Живјеће од нас далеко. Високо ће се уздићи захваљујући томе што ће мужа бирати срцем. Само њега једног ће вољети цијелога живота, чак и дуго након што њега не буде било. Она ће њему бити цио свијет. Вољеће је док буде дисао и земљом ходио…
(одломак из романа „Зид тајни“)
