„….За сваког човека највећа је битка борба са самим собом. Често чујемо сведочење да се неко „бори сам са собом“. А против кога се то он у себи бори? Психолози објашњавају да је то заправо борба између два дела личности, која се налазе у унутрашњем конфликту, тако што један део личности нешто жели, а други се томе противи, или што сваки од та два дела личности има различите захтеве. Човек са собом борбу води да би разумом овладао природом својом, склоном паду, да не би био роб страсти својих, већ да би био господар над собом, по вољи својој. Победити себе, значи бити – свој човек. Тек када победи себе човек постаје достојан дара који му је дат – дара слободе. Јер слобода подразумева одговорност….“ речи су доктора културолошких наука, професора и књижевника, Јована Јањића.
Одговорност, али и лично задовољство и психички мир који произилази из осећаја слободе, стечену победом у „борби са собом“, однедавно има и Звездана Милојковић, родом из Рановца – села код Петровца на Млави. Она има само основно образовање, и из детињства у живот је понела само „комплекс ниже вредности“ и трауме везане за дружења са другом децом. А ту је било само задиркивања, ружних речи, поруге, искључивање из игре, понижавања и слично. Наравно да је све то јако болело, али Звездана о томе није говорила. Удала се млада, родила троје деце, и започела нови живот са старим ранама у Италији. Радила је тешке послове у предузећима, која су се бавила прерадом кожа. Веома тежак посао утицао је на њено здравље, тако да је прекид бављења кожарским пословима био неизбежан. У току лечења, њене мисли доживеле су преображај. Уместо туге и спремности да живи по старим правилима, у њој се рађа жеља за новим животом крај своје деце и мужа….У даљини види светлост, срце трепери, мисли се све више преплићу. Почела је интензивно да чита, позитивно размишља и уписује ванредне онлајн курсеве….Налази времена да све то запиште и да јака воља може све, доказ је њена прва књига „Моја тужна прича“. Та књига је у ствари „права Звездана Милојковић“. Она која је туговала, кришом плакала, патила, живела нечији туђи живот….Верно је описала своје одрастање, живот, осећања, жеље…а жеље су је водиле писању, хуманости, чежњи да све што је научила подели са другим људима који су имали или имају сличне проблеме. Налази подршку у пријатељима, менторима, издавачима и пре свега у себи. Битно је да сама себе подржава. Велику подршку и увек уз њу био је супруг, али без њене упорности и позитивног става да егоизам , гордост, неправду, завист треба искоренити, надјачала је све. Друга књига је „У сусрет свесности“, а уследило је објављивање треће књиге „Хвала небесима на свим чудесима“. Као и прва књига и ова доживљава велики успех и штампа се у више тиража. Звездана сама каже, да понекад није свесна шта се десило и све приписује „чудесима“. Можда чуда постоје, можда се дешавају…..тајна неоткривена, исконска. Лично мислим да је код Звездане преовладала вера у себе и чињеница да „она то мора и може“. И заиста, показало се да је требало да уради то што је урадила и то веома успешно. А, шта је то урадила. Радила је на себи. Читала, образовала, учила некад и кришом од других, како да се понаша, да негује племенита осећања, да помаже другима, да своја искуства подели, олакша и покаже другим особама како се тешкоће превазилазе. Четврта књига „Између светлости и таме“, Звездану води у једну нову димензију, на један степеник више…Учвршћује раније стечено сазнање да се ништа не дешава случајно, и да је све у човеку и околини. Потребно је само наћи прави приступ околини, и од ње прихватити само оно што срцу прија. То лако није….ту мора бити знања, талента, али и храбрости…Храбро је Звездана све то изнела. Вероватно се намучила да направи паралелу између илузије и стварности, да схвати које се креативности крију у њој, да би могла да развија неке нове и узвишеније идеје за друштвену заједницу. Она то чини кроз медитације у оквиру самосталног програма за лични раст и развој „Моћ огледала“.
Веома важно је што је Звездана Милојковић успела да постави границу између светлости и таме. Учинила је то текстовима под називима: Шта је приоритет, Дама, Јорговани, Брига, Питам се, Очи су огледало душе ,Неуморна, Изазов и циљ, Промене, Темељ….Тешко је одредити жанр ових њених записа. На први поглед су кратке животне приче. Али, поука која из њих извире и речи којима мисао описује воде на психолошку страну. И нема ту „чудеса“….Све је у нашој подсвести. Само је треба исказати на прави начин. Тај прави начин, управо нам показује Звездана Милојковић. На првом месту је буђење свести: ко сам и шта сам, одакле сам, шта и колико могу…
Значи треба пре свега бити човек у правом смислу те речи; познавати своје корене и историјску прошлост, јер су на њој темељи будућности; и проценити своје снаге. Сходно томе радити на усавршавању задовољења потреба човека као појединца, али и његовог учешћа у друштвеној заједници, а све у циљу раздвајања добра од зла. Тамо где је добро, мора да постоји и зло – равнотежа. Само добар човек има способност да добро препозна и својим племенитим и добронамерним понашањем сузбија зло и живот чини лепшим. То управо чини Звездана својим понашањм, улагањем у свој лични ментални развој и својом литературом.
З. Стојановић