Сви који воле домаћу књижевност сигурно су прочитали ову прелепу књигу. Међутим, и даље је актуелана, читају је по неколико пута, а ми вам је у овим „врелим данима“ предлажемо као освежење…хладни напитак, који ће нас подсетити да се све може премостити, ако се негује оно што је праведно, истинито и добро….
„АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је искрена, потресна и истинита прича девојчице Иве која расте растрзана између две породице – очеве и мајчине. Између два града – Загреба и Kрушевца. Између два света – хрватског и српског. Између две вере – католичке и православне. Ива се одлучила на ову горку самоисповест, да избаци отров из себе, како би могла да преживи. Мора јој се веровати, чак и када говори о најстрашнијем и невероватном. Јер деца памте истинито. Деца најбоље осећају неправду.
АНА МАРИЈА МЕ НИЈЕ ВОЛЕЛА је прича о (не)љубави братства и јединства. О страху и нади.
Ову књигу је написала Љиљана Хабјановић Ђуровић . Ауторка је преко 20 романа, бројних књига за децу и збирки поезије. У иностранству joj је до новембра 2022. објављенa 51 књигa на 18 језика (чешки, енглески, италијански, грчки, хрватски, македонски, француски, мађарски, бугарски, украјински, руски, румунски, белоруски, грузински, албански, немачки, холандски и арапски). Њен рад је представљен у угледним књижевним часописима, а више студената славистике има за тему својих дипломских и магистарских радова њена дела.
Женски родослов“ подразумева преношење суме података о једној породици с колена на колено. При том је подразумевано да се тај континуитет рачуна према мушким потомцима. Зато нигде није написана одредница „мушки“ родослов јер је такав подразумеван. Наслов романа Љиљане Хабјановић Ђуровић Женски родослов указује на то да је реч о изузетку који, чини се, може постати нови модел у родослову рачунањем потомства према женској настављачкој снази. Ауторка прича о готово типичној ситуацији женских судбина, смештених у специфичан амбијент Црне Горе, али ако би жене одлучиле да пишу своју причу родослова попут овога, показало би се да је реч о готово уопштеној причи изван географских, сталешких и других односа: све их повезује у један чвор партријархални свет који су мушкарци одредили.
Епизоде у приповедању распоређене су око двеју основних полуга (камена заглавних) на којима почива прича о историји једне породице. Прво представља хришћанско уверење да за почињени ГРЕХ очева испаштају деца. Грех може престати онда када се сасвим откупи нечим другим, вреднијим, када прерасте у нови квалитет. То јаче, величанствено, јесте ЉУБАВ – она општа, према себи, ближњима и другима. То је друга полуга на којој се епизоде романа уграђују. Ове две полуге чине један крст, будући да њихове радње иду у супротним правцима – грех нестаје, а љубав надвладава.
Да би читатељке и читаоци открили ову конструкцију у родослову, могу поћи различитим путевима анализе и укључивања сопственог искуства у њено откривање. Један од начина је проницање у избор личних имена (главних) јунакиња и јунака.
У роману је почетни грех починио први мушки предак, Јован Милинић Думанов, укравши благо илирских богова (Бинда, бога воде и извора, богиње мајке Латре и ратног бога Медуара). Украо је њихово закопано благо, резервисано за генерације које долазе, украо је њихово злато, оно што сија и засењује и поглед и ум и тако очитује богове. У суштини, Јован им је украо онај њихов сјај који је намењен вечном трајању међу живима. Будући да је Јован украдено злато продао, а од њега златари начинили нешто друго, сјај богова је тиме укинут. За тај грех морао је платити. Грех појединца богови хоће свима у заједници да очитују и тиме докажу своју жељу и моћ. Тек јавним приказивањем може отпочети процес уклањања греха – кроз генерације. Родослов управо прича такву причу.