Лист за књижевност и друштвена питања КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ , бр.1344 (мај 2024. године), можете погледати у библиотеци „Србољуб Митић“. У овом веома траженом броју објављују познати писци: Александар Б. Лаковић, Д. Врховец, С. Кнежевић, Б. Јовић, Б. Ангелов. Н. Терзић, Д. Богојевић, П. Марков, Д. Стојковић и др. Међу њима је и Данијела Божичковић Радуловић, која се позабавила књигом – романом ПОВЕСТ О СМРТИ КАШЧЕЈА БЕСМТРНОГ, Оливера Јанковића и написала диван текст под називом „Бајковита прича“.
,,Не може сваки Гаврило бити Гаврило Принцип“ – ни сваки Оливер Јанковић
Испред нас је један веома занимљив наслов-,,Повест о смрти Кашчеја бесмртног.,, који потписује Оливер Јанковић. Управо овај необичан и занимљив наслов изазива неколико испреплетених осећања. Љубопитљивост, неизвесност, сумљичавост. Љубопитљивост се јавља као основна мисао, шта ћемо пронаћи и са чиме ћемо се сусрести у овом делу. Неизвесност прати мисао где ће нас читање књиге довести, а сумљичавост се судара са питањем хоћемо ли на прави начин разумети прочитано. А онда поглед склизне на поднаслов дела, где пише Пињата роман, и отварају се још нека питања, заправо, недоумице се појачавају и повећавају. И док, као омађијана гледам у наслов, на трен ми се учини да се слова померају и прочитах: Питања роман. Претпостављам шта би Сигмунд рекао на ово, уствари, ја сам већ одговор дала, заснован на Фројдовским принципима.
А онда почиње прича. На самом почетку, видимо чаробна врата. Чаролија у додиру са бравом и отварањем непознатог, неоспорно постоји, али та чаролија није за свакога иста. Жеље, потребе, угао посматрања и начин гледања одлучујуће су за количину светлости која нам се као читаоцима даје. Треба кренути од почетка и пажљиво правити сваки корак, да се не бисмо повредили или несмотрено грубо дотакли некога ко није осветљен. То би личило на ударац, а ударац је, углавном, изазивач бола. Зато, обазриво. Треба унапред видети ко се ту налази и кога ћемо срести. Занимљива су имена јунака овог романа. Име није дато само да би њиме означили одређену особу. Оно показујуе суштину бића коме припада. Заснива се на познатој тези да ,,Име одређује карактер,,
Стамен Горњоградски– Значење овог имена везује се за стаменост, стабилност, постојаност као и одређено заннимање за мистицизам.
Кашчеј Бесмртни– Може се повући паралела са Српским јунаком Баш Челиком. Кашчеј је јунак Руске бајке и главни лик једне опере, свакако важан у словенској митологији;
Луцијан– Онај који доноси светост.
Константин– Стабилан, постојан, велики;
Павле-Мали, низак, ситан;
Аурелио-Златан;
Наум-Утеха;
Климент-Милостив, благ
…
Осим ових имена, која су заступљена код нас и имају одређена значења, грађа овог дела заснива се и на добром познавању историје, митологије, карактера. Време и места јесу промењиве категорије али, суштина и бит човека садржани су у његовом емотивном, интелектуалном, духовном и метафизичком бићу. Одређују га снага воље и луцидност мисли. И док Стамен, стабилан, постојан, усмерен обилази улице Горњег града, Луцијан, лучоноша, пали фењере у Доњем. Смена дана и ноћи. Светлости и мрака. Наде и безнађа. Али, ништа није као што изгледа. Све је своја сопствена супротност. Мудрост које је обилата у овој књизи утемељена је у самом постанку и колевци нашег народа.
Оливер Јанковић, познат по спретности којом описује и осликава јунаке својих дела, дајући им препознатљиву посебност и животност, то чини и у овом роману. Фасцинирана сам начином на који то ради- стварајући уметничке бравуре у тој галерији ликова. Али, не чини он само то. Аутор и бајковите предмете описује тако јасно, сликовито, са богатством детаља и свега онога што је битно за сазнавање самог дела, одбацујући сувишне речи и описе. Пределе којијма се јунаци крећу, у којима бораве, премишљају, размишљају, живе и умиру, он, наизглед лаким стилом, попут лахора, описује. Те слике су живе и стварне и врте се испред наших очију. Чине да изађемо из исписаних листова и уђемо у саму бајку. Заправо је то филтрирано ткање спретног приповедача, који има таленат да види невидљиво и да читаоца научи магији гледања испод површине. У дијалозима, у разговорима, у размишљањима и промишљањима, аутор, уз помоћ својих спретно и умно крштених јунака, читаоцу даје одговоре на основна, егзистенцијална питања- О добру и злу, о животу и о смрти. Симболика и метафизика присутни су и незаобилазно ткиво, које чини ову причу о смислу и бесмислу стварном и уверљивом. Путовање кроз време, бајке, легенде, тамне вилајете, рађања сунхца, ратове, победе, поразе, сусретања са уметницима, сликарима, писцима, заправо је путовање кроз нас саме и сујочавање са најтежим и најлепшим тренуцима.
,,– Ниси се још изјаснио где би желео да те одвезем, али никад није
касно. Куд год кренемо некуд ћемо стићи. Морам ти рећи једну
ствар. Док си ти покушавао да уловиш топот мојих вранаца ја сам те
посматрао кроз улице и куће Горњег града. Од самог почетка био си
ми некако чудан а онда сам схватио – Стамене ти си посувраћен
човек. Ноћобдија. Ноћ ти отвара очи а дан затвара а ноћу су мисли
чистије, имају тамнију боју него дању али су ослобођене целокупне
ентропије коју дан носи са собом. А ако понекад претегну у полусан
расплињавају се и шире. Добијају димензију видовитости. Ту је и та
мала птица на твом рамену. Мало људи је има, а и они који је имају
често је нису свесни. Због тога се обрадујем кад видим човека са
малом птицом на рамену. С том крилатом грудвом радозналости
човек иде и застајкује. Поставља питања на која не добија одговоре,
али свеједно их поставља.,,
Мислим да не постоји човек који се, бар једном, није упитао- Да ли постоји судбина и у којој мери она одређује наш живот.
,,– Једном давно, врло давно сам се упитао да ли је важнија судбина
или Бог. Задеси се ту један паметан човек па ми даде одговор,
наравно, људски, али ипак одговор;Рођењем добијамо нешто што
нам је задато. Наше је да испунимо што више можемо од тог задатог.
Многи људи то не испуне, али и они који испуне, не могу испунити
више но што им је задато.Рече тај човек још понешто, али нисам
упамтио. Из овога произилази да је Бог важнији а да судбина само
спроводи оно што нам је Бог наменио. Овај одговор се базира на
томе да ли верујемо или не…,,
А време?? Да ли су нас погтрешно учили када је оно у питању, и коју симболику носи направа за мерење времена?!
,,– Parlare italiano? – преко Кашчејевог лица прође блед осмех.
– Говориш италијански?
– Знам све словенске језике, то ми је некако, како да кажем, дато
када сам настао. Могао сам научити и све остале, али чему. Знам
неколико речи ако ми нешто затреба. Ретко путујем према западним
странама света. Исток је моје исходиште и боравиште, него да ли
имаш сат? – упита Кашчеј.
– Не. Оставио сам га заједно с хелебардом и фењером у Горњем
граду. Мада сам грађанима Горњег града током ноћи саопштавао
колико је сати, ја сам своје време мерио по дану и ноћи. Остаје,
наравно, увек један омањи нарамак времена између дана и ноћи који
зовемо сумрак и један још мањи, између ноћи и јутра који зовемо
праскозорје.
– Прадавном човеку, бићима из легенди и бајки, Баба Јаги и Весни,
богињи пролећа више и не треба. Али, цивилизација је људима
донела ситне, дамарне окове у виду секунди, минута, сата. И
прозваше га баш сат или са великим С – његово височанство Сат. Он
откуцава, мери, сече, баш као неки џелат, али нема секиру, већ у
рукама држи ту смешну, наказну а обавезујућу направу…,,
Знамо за причу о златној кочији. Забавна нам је и занимљива. У неком делићу свести, чезнемо да се заустави и испред наших врата.
У метафизичком и симболичком смислу, кочије и коњин представљају шансу- онај тренутак када се могућност испружи ка теби и каже ти-узми или остави. Изболр је твој. Као и одлука. Али, не заборави да свака одлука сноси последице. Тај тренутак изазова, када се нађе у твојим рукама- ти си владалац и господар одлуке. Да ли ћшеш се попети и ући у кочију или ћеш наставити да ходаш добро познатим путевима.
У овом роману све је под сталним променама. Не само оно што је иначе променљиво, као што су дан и ноћ, сунце и киша, радост и туга. Променљиве су и ствари које до сада нису биле, или ми то нисмо примећивали. Променљиви су садржаји књига. Никада не знаш на шта ћеш наићи, када почнеш да читаш. Сваки пут је другачије. Мењају се слоова, речи, пасуси, читаве приче. На танкој линији разапетој између облака, изнад смрти и живота, смењују се приче о постојању Раја и Пакла, о протицању времена, о људској потреби за сталним фасцинацијама; о томе да ли прошлост и будућност заистав постоје или су само део наше уобразиље. Све што је суштински значајно и важно, велико и непроцењиво, почиње од малог, најмањег-семена, заметка, идеје.То семе треба неговати. Пазити. Заливати. Бранити. Чувати. Волети.
И док се јунаци саплићу, исправљају, застају па настављају пут, они сусрећу многе занимљиве ликове. Међу њима и Икара. Он је одличан пример за то колико је ,,веровање,, важно и нхеопходно. Иначе, не вреди. Иначе, све проПада.
,,Зауставили су се на некој заравни ближој небу него земљи.
– Погледај оног тамо, једва видљивог на ивици.
– Са оним крилима, личи ми на Икара.
– И јесте. Покушава да полети. Без обзира што расклопивост крила
није велика. А знаш због чега ће полетети? Не? Због тога што он
верује. А ми, ми смо осуђени да трајемо, јер не верујемо.
– Не верујемо јер знамо како је то завршило – успротиви се Стамен.
– Управо је то његово оружје, а наш неуспех. Он не зна. И можда то
његово незнање и истовремено вера у успех резултира успехом.
– Једноставно, не знам шта да кажем – уздахну Стамен.
– Немој ништа рећи и гледај. Надај се с њим! Бодри га!
Летач се залете са заравни, махну расклопљеним крилима и
уздиже се у плаветнило неба. Убрзо га због јаког сунца изгубише из
вида.
– Увек сам се дивио храбрима – промрмља Кашчеј.
– Увек сам био уздржан према храбростима храбрих – уздахну
Стамен.,,
Мудрости и речи племените, речи испуњене позитивним ставом и енергијом које налазимо код модерних писаца, заправо су искуства из старина, мудрости наших бака које су оне- не записивале -већ живеле.
,,Довољно је само јако пожелети нешто и то ће се остварити.,,
А ако се вратимо на сам почетак, и бгесмртност у називу романа, можда се баш овде крије одговор.
,,– Моја бесмртност је тек трен у протицању времена од настанка
света па наовамо. Много, заиста много сам млађи од света који нас
окружује. Уосталом, шта значи појам бесмртан? На крају сваке
бајке или легенде ја умирем.
– Да, збиља, то сам некад негде прочитао али сам сметнуо с ума –
трже се Стамен из своје одсутности. – Па како онда ипак постојиш?
– Има још известан број рукописа које нико није нашао и у њима
сам жив. Знаш, пошто ниси ни Иван царевић нити неки богатир,
одаћу ти моју највећу тајну. Моја смрт није у оној игли која се
налази у јајету а јаје и тако даље и тако даље… Моја смрт се налази
на папиру. На папиру на ком је исписан мој животопис. Ја сам нашао
све оне рукописе које нико није нашао и чувам их као очи у глави.
Понекад, кад осетим да ми животне силе слабе, одем овом кочијом на
крај света и тамо, хиљаду врста далеко од било чега поново прочитам
те рукописе. Прочитам животопис и одмах ми буде боље, онда се
вратим у свет. Али, то ипак не може трајати вечно. Једном се може
десити нешто што би ме спречило да обавим тај ритуал. Моју
бесмртност ипак треба схватити условно.,,
стр. 43
Ово је бајковита прича, ванвременска, ванпросторна. Прича о заљубљивању, женама, мушкарцима, шаманимја, Руским бајкама, судбинама…
И, кад смо код судбина, опет, неизбежно питање, као лајт-мотив свих наших живота и тренутака проведих на овој Земљи:
Да ли судбина постоји? Ако постоји, може ли се против ње?!… И какви бисмо били да нисмо овако порозни и пролазни, да имамо моћ која се зове бесмртност. Да ли бисмо били бољи или гори него што јесмо!?
– Мислимо да све знамо, али није тако. Ја сам захваљујући
вековима и вековима свог живота сазнао много више од вас, људи,
али једно је сазнати а друго нешто променити, а треће и понајтеже је
променити на боље.
– Кажеш вас, људи, да ли се ни мало не осећаш човеком, или је
нешто друго у питању?
– Чудно је то – Кашчеј одложи бич којим се спремао да потера
коње. – Негде у освит мог постанка и још много времена касније
осећао сам се искључиво као митско биће. Онда је почело нешто да
се мења. Престале су борбе са Иваном Царевићем, престао сам да
убијам и отимам. Као да је оно што ми је било рођењем задато
почело да попушта и да ми се ствара слободна воља. Схватао сам шта
је добро, а шта лоше. Одлучио сам се да станем на страну добра и
изашао из бајки. То је као кад змија одбаци свој свлак, али не добије
другу кожу. Неко време сам се заиста осећао као да немам кожу, а
онда сам почео да навлачим на тело које није људско – људску кожу.
– У тој и таквој кожи више не би могао да убијаш? – упита Стамен.
– Да убијам не, али да убијем, да. У крајњој нужди, самоодбрани…
Толики људи у људској кожи су убијали и даље убијају по свету. Није
та кожа пресудна. Пресудно је какав си унутра. Да ли си добар или
лош. Да ли покушаваш да надвладаш оног лошег у себи или га
пушташ да он управља тобом. Али… превише смо се распричали.
Хоћу да ти покажем место и време у ком је почело убијање друкчије
од оног кога сматрамо класичним убијањем и убиством. Кад убијеш
другог човека то је криминалистички случај, а кад почнеш да убијаш
нешто у људској свести, с циљем да би је изменио, потчинио и
манипулисао њом, то је… просто не знам како да кажем. Неки то зову
психолошки рат. Ја бих то назвао убијање лепоте, или можда
једноставније замена теза.,,
Занимљив и сликовит је и овај део у коме аутор објашњава мистицизам:
– Е мој Стамене… Магија, мистика, то ти је као кавијар на парчету
хлеба. Човек то воли, привлачи га, жели да буде увучен у то, али, кад
осети да постоје нити које ћа га, што дубље улази, више спутавати,
кад схвати да он више није господар игре, већ марионета, очајнички
покушава да изађе из тога. Кавијар почиње да бива тежак за желудац,
почиње да поприма укус печурака и то отровних…
И ја сам, читајући нови роман Оливера Јанковића уз себе имала нотес ,,Звани Паметник,, Записивала, размишљала, читала, па опет, изнова. После свега, не могу да се отмем утиску да је ово сјајна књига. Необична. Изванредна. И не могу, а да се не захвалим писцу на лепоти коју нам дарује. Ми смо, као народ, скрајнути. Са оних светлећих позорница, којих има на местима која нам нису блиска-ни ментално, ни историјски, ни духовно. И добро је што је тако. Да јесмо- да смо ближи Холивуду- овај роман засенио би Хари Потера, Господара Прстенова и по њему би, сигурна сам, снимили високобуџетни филм.
На срећу, далеко је земља Америка, а ми, у Србији, без помпе и бљештавила, срећни смо што је Оливер Јанковић изнедрио још једно ванредно кињижевно дело! На здравље и на читање!
Сигурна сам да је прави тренутак и да смо спремни да узмемо ову књигу у руке и упловимо у необичан, привлачан, бајковит свет.,,– Знам, знам… људи никад нису спремни да одговоре на нека
питања. Нису спремни ни да се роде ни да умру. Међутим, овде није
реч о тим егзистенцијалним питањима. Једноставно – да ли си нешто
схватио из свега овога?,,
стр.107
Данијела Божичковић-Радуловић
Књижевне новине су гласило Удружења књижевника Србије. Покренуте су 1948. године као орган Савеза књижевника Југославије. Лист има неколико прекида у излажењу и неки бројеви су забрањивани. После једног прекида, 1954. излази под новим годиштем, али 1955. године наставља стару нумерацију, тако да је новембра 1999. године изашао 1000. број. На месту одговорног уредника смењивала су се многа значајна имена југословенске и српске књижевности. Издања су микрофилмована. Први број Књижевних новина појавио се из штампе 17. фебруара 1948. године, као орган Савеза књижевника Југославије. Уредили су га револуционар Јован Поповић и надреалиста Милан Дединац. Првих неколико година Јован Поповић се потписује као одговорни уредник, а у редакцијски састав улазе истакнути писци који накратко или дуже обављају уредничку функцију: Душан Костић, Милан Богдановић, Скендер Куленовић, Ристо Тошовић, Танасије Младеновић, Душан Матић, Чедомир Мирковић, Милош И. Бандић и Зоран Глушчевић. Од почетка, и дуго касније, Књижевне новине су биле званично гласило Савеза књижевника Југославије, да би касније прерасле у гласило Удружења књижевника Србије. Југословенски карактер обезбеђивали су му не само објављени књижевни садржаји већ и састави редакције, уређивачких одбора и издавачких савета.
Због својих садржаја, у тада идеолошки снажно обојеном друштву, поједини бројеви су забрањивани, смењивани су уредници и целе редакције, чиме су спутаване, бар привремено, уметничке слободе. Прекид у излажењу догодио се 1953. године, као и од 30. јуна 1983. до 15. октобра 1984. Од 1954. излази под новим годиштем, али већ 1955. наставља се стара нумерација. Забрањени су били бројеви 361 из 1969. и 471 из 1974. године. Лист није био без уплива политике и идеологије, али је одиграо и незаобилазну улогу на освајању уметничких слобода и на демократизацију друштва. Његова главна улога је ипак књижевна. Сведочанство је књижевног и културног живота, њихових токова, процеса и преображаја.
На одговорним пословима у Књижевним новинама, као главни и одговорни уредник и директор, најдуже је био српски песник, есејиста и преводилац Танасије Младеновић (1954-1968). Од седамдесетих година водећу уредничку функцију вршили су филозоф Драган М. Јеремић, затим књижевници Милисав Савић, Милутин Петровић, Миодраг Перишић, Петар Цветковић, Предраг Драгић Кијук, и Мићо Цвијетић. Од 2020. године на овом месту налази се књижевник Братислав Р. Милановић.