Не може се дискутовати нити анализирати љубавна поезија у српској књижевности песникиња, а да се најпре не помисли на Десанку Максимовић. Десанка је писала и рефлексивну, родољубиву поезију, стихове и приче за децу…..али углавном је прва асоцијација на њену лирику љубавна уметничка поезија и песма „Стрепња“.
Ако пажљиво анализирамо стихове уочићемо три катрена, дванаестерац и једанаестерац. Тема песме је љубавна срећа а садржана је у мотивској целини „…Срећа је лепа само док се чека….“. Срећа не може да се чека, да се тражи…она мора да се доживи. Пролазан је тај тренутак среће, али је трајна радост ако се срећа догоди. Зато до изражаја долази лепота ишчекивања и надања да ће доћи љубљени. После осећаја стрепње, наде, треперења срца да се тај „неко“ кога волимо појави, заиста долази срећа. Ако је љубав права, она постаје радост и заувек ће остати у срцу. Десанка је врло реална особа. Свесна је реалности, и чињенице да стварност често може бити уништена од стране слутње и вере у љубав, ако није у сразмери и обострана. Зато и каже „Све је много лепше донде док се тражи….“
Стрепња
Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи! Има више дражи 5
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све ко звезда сја; 10
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.