АМОР МЕ НЕ ПРЕПОЗНАЈЕ , збирку поезије Драгана Станојевића из Великог Села, објавила је Библиотека „Србољуб Митић“ Мало Црниће. Збирку чине да лирска опуса „Бескрај самоће“ и „Разголићени ум“. Ипресије о његовим стиховима записале су Данијела Божичковић Радуловић и Антилета Живковић.
„Песник, који у овој збирци говори на два потпуно различита начина – као заљубљени мушкарац и као дрски критичар стварности. Песник, који пише онако како осећа, а осећа читавим својим бићем, и добро и зло, и правду и неправду. Он жели да осмехом обрише сузе, да срећа надвлада патњу. Али, живот је борба и ретки су тренуци среће у односу на патњу и јад.
„…а ђаво/ он је вешто / правио подмладак/ и није бирао с киме леже у постељу/ ти Боже немаш наследника/ а ђавољове деце је много…/“ Можда је аутор управо овај стих пронашао као оруђе које може да победи зло. Ако не зло, онда свакако бесмисао и заборав. Живот је вечита борба, у којој је много више тешких тренутака и патње, у односу на радост и срећу. Што је човек сензитивнији он јаче и дубље осећа. Боли га неправдаа, и лековита је поезија која му помаже да издржи све то.
„….навикло је моје срце/ и ја с њим да заједно патимо/ патим због људи/ патим због жена/ патим због разних ствари/ учаурен у патњи својој/ спознао сам тугу/ и само бих њој да се вратим…“
Драган Станојевић овог пута неће да се врати патњи, већ својој новој књизи, коју ће у срећи и радости да подели са пријатељима, записала је Данијела Б. Радуловић, док Антилета закључује да „Амор ипак воли Драгана, јер да је другачије не би у њему било тако финих осећања, речи милујућих, снова осећајних. То је песник пун полета и проклетства, оног песничког, богатог метафорама и написаног само кад воли, јер се другачије не допире до других срца, не отварају се врата универзума, не без искрене искре емоције, а, емоција је чудотворна….“
