Библиотека „Србољуб Митић“ у оквиру програмске активности П-1, пот а потписује, као издавач збирку поезије „МОЖДА ТИШИНА“, аутора Јована Д. Петровића и књигу есеја „ПРЕДЕЛИ КЊИЖЕВНОСТИ И УМЕТНОСТИ“, Данила Радојковићa.
“ Почетком 2016. године песник Петровић је за штампу припремио једанаесту ауторску књигу песама, Можда тишина. Ова нова стихована руковет, која представља круну поетике Јована Д. Петровића, није настала у једном даху − ни случајно, ни лако. После песме-матице Окна окрњених речи (написане 
15.12.2013), током 2014. и 2015. године, у часовима дубоке тишине и осаме, (а снажне побуђености и имагинације) јатили су се стихови, уцеломудрене песме − особеног гласа и мисаоне густине. Укупно њих тридесет и две, сврстаних у четири поетска круга (Окна окрњених речи, Можда тишина, Параван јутра и Тишина, свакако), чине јединствену, заокружену целину. Мада је сегмент Јовановог певања љубав (најуже гледано), књига Можда тишина скуп је тематско-идејних полазишта полифоног карактера. Песмом о чудесном сунчевом сјају (Метафори сунца) и љубави према вољеној жени, почиње, значењски згуснуто и стилски набојито, најновије драматично стиховано казивање Јован Д. Петровића: „и љуби ту твоју слатку женицу / то твоје кућно сунце…“ И у песми Ни цветови травини песник императивно поручује: „воли је добро је волети / … само љубав уме да умре / у себи сама / и запева у јутру /… воли је добро је волети / јер у њеним очима самују твоја сновиђења“. Љубав је давање себе у потпуности. Зато песник неколико пута понавља глагол: воли је. Искрена обострана љубав, својом топлином и пунином, може бити моћна одбрана од навале ништавила. Стихови песме Изнутра хладна кућа пример су праве љубави: „и све се врати на своје место / у мој сан кристално јасан / у коме видим твоју главу и твој осмех / и ван мог пропланка “. Да је љубав замамна игра и ватрена чулна сензација, потврђује Песма птицина: „утихнули пољупци / човека и жене а то је велики губитак/ јер поље других успомена нема/“……“ записала је у рецензији о збирци поезије „Можда тишина“, Златија Радовановић…..
„…..Недавно је, Велиша Јоксимовић, у поговору за књигу приповедака Драгослава Живадиновића „Сан и прича” (Културно-просветни центар, Петровац на Млави, 2007.) исправно приметио: „Стишки крај задуго није имао прозног писца по коме би био препознатљив на националном пољу књижевности.”На срећу, деценију и више, такво стање се мења и данас већ, стишки, а са њим и млавски и хомољски крај, добијају своје прозне ствараоце који својим остварењима све одважније ступају и у тај јединствени простор националне књижевности и у њему бивају запажени. Србољуб Митић, који у новијој српској поезији слови као снажна, самородна, несвакидашња, песничка појава; песник који се снагом свога дара високо уздигао изнад досуђеног му, тескобног, сеоског окружења, досегнувши онај непоновљиви, оргинални песнички глас „који ће бити горак као смрт” (речи су самог песника), којим, као да се и једино могло изразити оно стање универзалног, а самим тим и личног трагизма, као и дух побуне и отпора против неумитности и немилосрдности чевекове судбине на земљи – писао је и прозу, и то успешно, која у појединим моментима достиже уметничку снагу и лепоту његових најбољих песничких остварења…..“ каже Данило Радојковић у есеју „Јака крв Србољуба Митића“, песника и приповедача по коме малоцрнићка библиотека носи име….