Читаоница „ нијанси плаве“ Библиотке „Србољуб Митић“, магично делује не само на читаоце, него и на писце, публику, све који у њу закораче. За нијансу више њена магичност се развија, ако је сцена прилагођена књизи која се промовише. Овога пута примењен је етно-стил, а у питању је промоција аутобиографског романа ОД МЛЕКА ПА ДОВЕКА, ауторке Валентине Вање Дабић.
Валентина Вања Дабић, рођена је у Петровцу на Млави. Своје детињство провела је у планинском селу Рибаре. Животни пут је одводи, као и Млаву према Дунаву. Судбина је одлучила да је кроз живот прате реке, или она њих. Своју срећу нашла је поред мале, нечујне реке Језаве. Кажу да се све реке уливају у Црно море. Њене реке се уливају у њено срце, а из срца потекла је прича…
Причу коју је Валентина Вања Дабић, написала болним уздасима и тешким сузама, назвала је од „Од млека па довека“. На тај начин, покушала је да избаци све туге и болне грчеве детињства, који су је као окови стезали у детињству, а све због недостатка одсуства родитеља и недостатка њихове љубави, коју су јој несебично пружали нана и дека. Одрасла је на њиховом крилу, научила све што сада зна. А зна веома много и то оно најважније: „Све се може купити новцем зарађеним у иностранству, али љубав, породична топлина, дечија радост и осмех- не може. То боли јако, кида, разара и малено зрно снаге коју је имала и вешто сакривала од свих, али прелепе очи су је понекад одавале.
Карактеристично за овај роман мањег обима, који слободно можемо назвати и новелом, је сам језички стил. Једноставан, баш онај наш „народни“. Без употребе стилских фигура и превише описа, Валентина је испричала своју причу, али и причу друге деце са истим осећањима. Једино је она имала храбрости да то исприча и понуди млађим генерацијама, као поруку да је љубав и присутност родитеља веома важна за одрастање, али и цео живот детета. Храброст или гени које је наследила од своје вољене нане? Свеједно! Важно је да је књига нашла пут до читоаца, као опомена, као љубав према људима који су је васпитавали и брнули о њој, као сентиментална тужна прича о одрастању златокосе девојчице са наном и деком, у планинском селу и тешким радовима које је као дете радила.
О књизи је говорила директорка Библиотеке „Србољуб Митић“, Данијела Божичковић Радуловић, председница Клуба љубитеља књиге „Мајдан“, Славица Пејовић, учитељ Радиша Стојићевић, али и чланови њене породице, који су јој били велика подршка.
Одломке из књиге читала је Зорка Стојановић и Данијела Божичковић Радуловић, док је сама ауторка са сузама у очима причала о прошлим данима у селу Рибаре.
