Отац Симеон Рукумијски је на дан 
104 године од велике битке на Врањевцу, поклонио библиотеци „Србољуб Митић“ књиге, на радост библиотекара и корисника. 
Народна легенда везује постанак четири манастира у Браничевском округу за народну песму „Бог ником дужан не остаје“ и страдање сестре Јелице. Према песми, коњи су растргли сестру Јелицу коју је невино оптужила њена снаха и тамо где су пале њене очи, руке, брада и она сама, настали су манастири: Сестрољин, Брадача, Заова и Рукумија.
Рукумија је српски православни манастир који се налази недалеко од Пожаревца, на путу за Дрмно и Костолац, у селу Брадарац у епархији браничевској Српске православне цркве.
Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему црква је посвећена Св. Вазнесењу Господа Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили.
Данашња црква манастира Рукумије има врло једноставну форму, једнобродне је основе са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Писани подаци говоре да је цркву живописао 1829. године Молер Јања. Данашњи живопис, а то потврђује и натпис на јужном зиду цркве урадио је монах Наум Андрић 1971. године. Живопис је рађен у „ал секо“ техници, у композиционом смислу је класичан и у потпуности је у складу са православном иконографијом. Живопис је доста страдао у пожару 1978. године, а поједине фреске су толико потамнеле да се ликови нису могли препознати. Године 1994. рестауриран је, ретуширан од стране руског фрескописца Александра Точилова. У Рукумији се налазе мошти преподобног Синајита Мартирија.
Скоро ће тридесет година откако манастир Рукумија, трудом и залагањем оца Симеона а нешто доцније и мати Атанасије, издаје књиге о православној вери и моралу. То је овај манастир ставило у ред оних српских манастира који настављају нашу средњевековну манастирску књижну традицију, какву смо имали у средњевековним манастирима на српским просторима, па и у браничевским светињама Благовештење, Митрополија, Орешковица, Туман и Брадача.
Скоро ће тридесет година откако манастир Рукумија, трудом и залагањем оца Симеона а нешто доцније и мати Атанасије, издаје књиге о православној вери и моралу. То је овај манастир ставило у ред оних српских манастира који настављају нашу средњевековну манастирску књижну традицију, какву смо имали у средњевековним манастирима на српским просторима, па и у браничевским светињама Благовештење, Митрополија, Орешковица, Туман и Брадача.