Поезија је најузвишенији вид уметности. У њој је срж и суштина постојања умећа и осећаја потребе да разнолике поуке кроз дубину истинске љубави прнесе на читаоце.
Од првих уклесаних стихова у глинену плочицу, до поезије на друштвеним мрежама прошли су миленијуми. Гасиле се су и рађале многе цивилизације и културе, али је поезија остала и остаће. Данас је 12. март – светски дан поезије. У библиотеци „Србољуб Митић“, овим поводом уприличена је изложба књига светских песника…
Не прође дан у библиотеци да се у руци библиотекара или читаоца не нађе књига поезије – оних наших завичајних: Србољуба Митића, Ане Дудаш, Драгослава Живадиновића, Живојке Милић, Јована Петровића, Драгана Т. Јовића, Милисава Миленковића, Велише Јоксимовића, песника из Србије и са територије бивше Југославије: Алексе Шантића, Десанке МАксимовић, Мирослава Антића, Радета Драинца, Јована Дућића, Оскара Давића, Бранка Миљковића, Добрице Ерића, Јована Јовановића Змаја, Васка попе, Милутина Бојића, Мире Алечковић, Ђуре Јакшића …. светских: Пушкина, Марине Цветајеве, Владимира Мајаковског, Федерика Гарсије Лорке, Жака Превера, Јесењина, Румија, Рилкеа…..
Не могу се набројати сви песници, али важно је да песма – стих носи лични печат душе, како је рекао Црњански.
Она може допрети до читалаца, јер могу се мењати схватања, мода, уметнички правци, али људска осећања су иста кроз векове. Кажемо да се данас поезија ретко чита. Јесмо ли у праву? Читалачка душа, оно најтананије у човеку не може се преварити, али свако од њих у најобичнијем разговору употреби цитат из неке песме, или бар на њега помисли. Код нас се поезија чита, говори, пише. И то не само код нас, него свуда где има љубави према свему што дише.