SRBOLJUB MITIĆ
(Crljenac, 11.04.1932 — Crljenac, 28.07.1993)
Srboljub Mitić rođen je 11. aprila 1932. godine u Crljencu kao drugo dete Ljubisava Ljube Stojanovog. Prema svedočenju istoričara i publiciste Ljubiše Obradovića otac mu je umro mlad, a svu brigu o podizanju i sazrevanju preuzela je njegova majka Branka. Bez obzira na gubitak oca, detinjstvo Srbe Mitića bilo je relativno bezbrižno, a njegova porodica za ondašnje prilike prilično imućna.
Deda Stojan bio je čovek od ugleda, i veoma obrazovan čovek. Posedovao je biblioteku od hiljadu knjiga i gotovo sva dela Šekspira. Treba li posebno ukazivati da će takva biblioteka biti odlučujući faktor za budućeg stvaraoca i umetničko stasavanje pesnika. I sam Mitić je počesto priznavao u brojnim razgovorima da je biblioteka bila najprivlačnija prostorija u kući, no, kako se ubrzo pokazalo, ne i dovoljna za njega. Brzo je iščitao sve knjige i obreo se u seoskoj knjižnici u Crljencu. No, ne treba misliti da sem Mitića nije bilo drugih čitalaca. Naprotiv, bilo ih je i te kako, ali Srba je bio najveći čitalac. Vremenom, uzimaće knjige i iz požarevačke biblioteke jer gotovo nije bilo ni jedne koju nije pročitao.
U stiškom Crljencu Srboljub Mitić je živeo život u početku, kao vrlo mlad čovek, poput drugih žitelja. Bavio se poljoprivrednim poslovima. Kasnije, prevagla je besmrtna ljubav prema knjizi i pisanoj reči pa je praktično sebe zaveštao svetu književnosti, kako je i sam često govorio „za vavek“. Supruga Cveta njegova životna saputnica brinula je sve više sama o domaćinstvu i poslovima u polju. Mitić je sa Cvetom dobio ćerku Vesnu i sina Dobricu.
„Da je živeo u velegradu a ne u skrajnutom Crljencu, sasvim sigurno već odavno bio bi legenda i „veliko slovo“ srpske literature. Ovako preostalo je da vreme postavi stvari na svoje mesto, a istorija književnosti odredi značaj dela Srbe Mitića. Doduše, Srba je još za života bio slavan, potvđen pesnik. Po mom dubokom uverenju, Mitić spada u same vrhove srpske poezije“, pisao je Vladeta Jerotić.
Veliki broj meštana voleo je Srbu Mitića jer je bio druželjubiv, otvoren, neposredan, praktično, bio je čovek sa kojim se moglo svagda i o svemu razgovarati. Svoju načitanost nije isticao. Sa svojim zemljacima Mitić je išao u ribolov, na priredbe i kulturno-umetničke smotre, a sa posebnim pijetetom učestvovao je u dramskoj družini svog sela u kojoj je igrao glavne uloge. Impresivne su mu bile uloge u „Zajedničkom stanu“, „Laži i paralaži“, „Sumnjivom licu“, „Karlovoj tetki“ i druge.
Mitić je imao samo 21 godinu kada mu je objavljena prva pesma u listu „Zadruga“ koji je izlazio u Beogradu. Taj događaj iz 1953. godine bio je predivan da bi mogao biti podložan zaboravu. „Bio sam obradovan do suza i začudio se da i ja umem da rimujem“, govorio je Srba tim povodom. Od tada do pojave prve njegove knjige proći će punih osam godina. U međuvremenu, ime Srboljuba Mitića postalo je sve prisutniije u brojnim listovima i časopisima.
„Zadruga“ je na svojim stranicama zabeležila, i to krajem decembra 1965. godine u posebnom tekstu „Od ponora ka zvezdama“ da je Mitić specifična pesnička pojava i da je u poređenju sa ostalim pesnicima sa sela on izraziti intelektualac, ne po školi, završio je samo četiri razreda, već po obrazovanju. Sam Mitić uvek je govorio da se „pesma piše lako ili nikako“.
A onda se dogodio veliki, prelomni trenutak u stvaralaštvu Srboljuba Mitića. Respektivna tada kao i sada Matica Srpska iz Novog Sada objavila je prvu zbirku stihova „Veliki ružan konj“. Povodom objavljivanja te knjige list „Reč naroda“ kao uvek budan letopisac objavio je zabelešku književnika i novinara Milivoja Ilića, inače, iskrenog i doslednog poštovaoca Mitićevog pesništva.
„Pre izvesnog vremena u knjižarskim izlozima pojavila se nevelika zbirka stihova „Veliki ružan konj“ od mladog i talentovanog seljaka i književnika Srboljuba Mitića iz Crljenca. Ovaj pesnik duže vremena sarađuje u mnogim listovima i časopisima „Delu“, „Savremeniku“, „Braničevu“.
Tada, sa tridesetak godina Mitić piše i stvara, a izvorišta inspiracije su različita kao i lirski tematsko-motivski krugovi. Ipak, sam konstatuje u pismu pesniku Raši Periću (ta prepiska trajala je skoro ceo život) kako je do tada, verovatno i kasnije pisao pesme.
„Žudan sam, brate, da prostrem guber pod moju krušku i pišem. Svoje najbolje stvari tako sam napisao“ — pisao je Srba.
Pet meseci kasnije, iste 1969. godine, Mitić piše Periću sledeće:
„Idućeg leta ću pustiti bradurinu, kupiću magarca, uzjahaću ga i šetaću se diljem zemlje Srbijice — psujući krivdu i njenu rodbinu na devedeset devet dobrih načina. I pored svih muka divno mi je, jer se u očajanju snalazim kao patka u vodi. Ovo ti sve govorim da ne bi klonuo“.
Već u pomenutoj prvoj knjizi „Veliki ružan konj“ Mitić najavljuje bezmalo proročanski „opstanak u večnosti“. Bio je to neustrašivi, otvoreni „juriš na nebo“, na sve ovozemaljske sile, da se spoznaja ljudske patnje preinači u blaženo toplu, široku, volšebnu i nepristrasnu reč, u ljudsko lice koje zrači iskonskom čistotom. No do čistote valja preći preko stvarnosti krcate jezovitim događajima i „nepročitanim“ pojavama.
„Oko nas za sto godina u kru
Tuga legla na zemlju.
O, zar niko ne može da prepliva
Zar niko ne može da prokopa
Ljuto vreme paćenja?
O zar niko ne može
Krvave kazaljke života da okrene
Do dvanaestog sata
Poslednjeg u beskonačnosti zlosna?“
U istoj zbirci samo u pesmi „Crnci“ Mitić će ponoviti slično pitanje. Iako je vapaj indvidualna odbrana od zla morala bi da bude kolektivna, a nije.
„O zar niko ne može na javu nakaznu
Glasovito da nasrne?“
Prva knjiga pa još u Matici Srpskoj bila je za Srboljuba Mitića zvanična potvrda već stasalog pesnika, od snažne poruke i jakog podteksta. Mnogo mu je na poetskom planu zbirka donela: Mitić je vrlo brzo počeo da objavljuje u gotovo svim listovima i časopisima, o njegovim pesmama počinje da se u književnim krugovima priča, a sama činjenica da je imao samo četiri razreda osnovne škole zbunjivala je i doktore nauka. Istovremeno, ta knjiga mu je donela mnogo duševnog bola, imao je po duši neizbroj modrica i rana, i njemu su „po leđima šibom crtali raj“. Dakle, počeli su grubi nasrtaji sujetnih pesnika, omalovažavanja, i sve druge beskrupuloznosti i prizemnosti koje prate nezajazive palanačke duhove.
Neki su čak pišući o njemu obavezno dodavali atribut „seljak“ (Mitić nije svoje poreklo nikada krio) i govorili kako se on latio pera i pesme da „razbije seosku čamotinju i duhovnu dokolicu“, a „propevao je“ (gle prizemnosti!) kivan i gnevan na nešto imućnije komšije, iako, samome, i njegova porodica nije bila u početku materijalno slaba. Pridodata mu je i meka žica, setna i srceparajuća rustikala, foklorna tugovanka, lakokrila slikovnica i koloritni zdenac zaodenut u prirodnu ornamentiku. Toj liniji poezije Srboljub Mitić nikada nije pripadao. Drugim rečima, uz ponešto priznavanja smislenosti i erudicije, nastojalo se po svaku cenu da se dokaže kako je Mitić pre svega i posle svega ipak samo i jedva pesnik sela i odgovarajućih seoskih motiva. Pri tom se, dakako, zaboravljalo da je Mitić u poeziji bio mnogo jači, daleko iznad prvobitnih i početnih motiva, da je bio „angažovani bundžija“ i gromovit u „isterivanju zla iz ovog sveta i njegovih savremenika. Jedna od stamenih Mitićevih poruka koju mi je uvek podvlačio u međusobnim razgovorima bila je: neka bude u svakom čoveku što manje zla, svakom pesniku je to dovoljno.
Dakle, da bi teza o pesniku sela bila koliko toliko osnažena i imala bar malo čar ubedljivosti, pored ostalog, dodavano je da su čest predmet njegovog pevanja i mišljenja bili Stig i Mlava. Pomni proučavaoci Mitićevog dela, međutim, primetiće da se ta dva simbola vrlo retko koriste u njegovom pesništvu. Ali, ako se sporadično i pominju onda su funkcionalni, duboko osmišljeni, zrelo harmonijski transponovani. Recimo, Stig i Mlava su najmanje obeležen atar ili ime reke, već žilište zla, arena patnje, poligon strave. Lakoverne i providne račundžije oduzimale su najpre živom a potom i mrtvom pesniku sve što se moglo.
Kombinacijom minimiziranja jednog velikog stvaralaštva i stvaraoca i ćutanjem o njemu došlo se do namirenja pravde: velikanima što više oduzimaš sve više im neko vidljiv i nevidljiv daje. Rodonačelnici tih kombinacija nisu ljudi bez obrazovanja, književnih pa i političkih uticaja i upliva. Uzaludno je likovanje ako politički moćan pojedinac satera pesnika u ugao i da kleči.
Pobeda politike nad poezijom uvek je samo trenutna i prolazna. Pobeda poezije nad politikom je definitivna, što je dobro za obe, mada se ne ostvaruje odjednom a često ne i u jednom vremenu. Otuda imamo bezbroj posthumnih ispravki, i sreća je da ih ima. A zašto? Savremenici su često lažni svedoci, sa netačnim iskazima i privilegovanim istinama o ljudima i stvaralaštvu. Upravo zbog toga postoji vremenska distanca da se složi ono što jeste u verodostojni mozaik, a ono što nije, neknjiževni kukolj bude upisan u greh vlastitim protagonistima zluradosti. Uostalom, književnu sudbinu jednog pesnika odlučuje celina njegovog opusa rasprostrta u vremenu. Isečci su samo ilustracije i fragmenti kao eksplikacije delova upravo te celine.
Autor ovog teksta bi trebalo da odgovori na pitanje ko su takvi tumači koji su na tasu vage zakidali Mitiću. Upravo oni lokalni stvaraoci koji su ga manje ili više „potkradali“, na koje je snažni Mitić poetikom do srži kostiju uticao, oni koji su nikli iz Mitićevog šinjela. —
Siniša Ristić | Reč naroda/15/1 | Reč naroda/22/1