ИСТОРИЈА РУЖНОЋЕ- приредио УМБЕРТО ЕКО
При самом сусрету са насловом ,,Историја лепоте,, не можемо а да не пожелимо да завиримо у књигу не би ли уживали у сентенцама и лепим пејзажима које нам је приређивач припремио. У природи човека је да воли, подржава и тежи за лепотом. Супротан назив истог приређивача је ,, Историја ружноће,, . У овом случају, знатижеља читаоца има другачије мотиве. Потенцијални читалац ће, свакако да се запита- Шта је то што је описано у једној прилично(већ на први поглед, веома видљиво) обимној књизи? Шта заправо представља сам појам и дефиниција ружног и ружноће? Шта је Умберто Еко могао (и смео) да окарактерише као ружно, а да му то не буде замерено? Где су границе(и постоје ли ) између та два антипода- ружног и лепог. Да ли је ружно заиста суштинска супротност лепом или је та подела релативна и условљена неким другим варијаблама?… А онда, када се корица књиге отвори, сусрећемо се са правом лепотом слика и описа. Изванредне илустрације и антологијски одломци воде нас на диван и веома живописан начин, кроз векове у распону од скоро 3.000 година; на том занимљивом путу, сусрећемо се са патуљцима и џиновима, демонима, духовима, чудним бићима, застрашујућим појавама, ситуацијама и емоцијама које су врхунски описане у многим књижевним и уметничким делима- бојама, речима или нотама. За ово путовање се треба припремити(као и за свако друго) Треба се припремити (ум, срце и желудац) да би се ова историја ружноће опрезно и студиозно пратила(а како другачије) у свој својој разноврсности, емотивности, облицима, нијансама понашања и начинима реаговања.Неминовно ће се наметнути питање да ли су, и колико, биле у праву вештице које у првом чину ,,Магбета,, на сав глас, вичу: ,,Лепо је ружно, а ружно је лепо,, што се подудара са оном, у народу, прихваћеном тврдњом ,,Лепота је у очима посматрача,,(наравно, једнако као и ружноћа)-Као што верујем да је у очима патуљице патуљак лепши од Аполона. Дакле, појам ружноће је, ипак, релативан, као и појам лепоте, и умногоме зависи од културе и времена у ком се јавља.
Да би у Богородичну цркву у Паризу могао да доведе свиту за церемонију свог крунисања у цара, Наполеон је наредио да се скине тимпанон(троугласт, рељефима украшен простор изнад прозора и врата) с централног портала катедрале и тиме уништио ремек-дело готске уметности(коју су у то време сматрали варварском и примитивном)- као што данас, нпр. Нека од, тада, прелепих модела са Рубенсових слика, никако не би могла да прошета манекенском пистом. Ружно је свакако и друштвени феномен. Припадници ,,виших,, класа одувек су укус ,,нижих,, класа оцењивали као накарадан и смешан(антипод томе је дечак у ,,Царевом новом оделу,, )
Дакле, ако пожелите да ,,прошетате,, кроз ,,лепоту ружноће,, кроз историју, књижевност, уметност; да видите слике, композицију, начин и намеру за представљање ружног- мислим да је ово прави начин и одличан избор. Ја сам, заиста, уживала на тој клацкалици између приказаног, виђеног и доживљеног. Још увек су ми, пред очима, Гетеови текстови, Бошове слике, Исусово распеће, аутопортрети Фриде Кало, лик ЕТ ванземаљца, … И све ми лепо… ал баш.
