Прва песма о Стигу, објављена је листу „Коло“ , а написао ју је Никола Ћорић из Смољинца (општина Мало Црниће)

Прву песму о Стигу написао је Никола Ћорић (1859 – 1913. године, родом из стишког села Смољинца; његова песма „Дар из Стига“ објављена је у Колу 1890. године.

„Равни Стиже, равно поље,

Леп си кано рај,

Ал` од свију лепота,

Једну тек ми дај….“ , записао је Велиша Јоксимовић у есеју „Милисав Павловић – песник стишке равнице“, објављеном у књизи „Трајно и лажно“.

 

 

 

Никола Ђорић рођен је у Смољинцу код Пожаревца, 1. маја 1859. године. Био је српски пјесник, преводилац, драмски писац, професор филозофије и лекар. — Скопље, 29. октобар 1913. Основну школу и нижу гимназију је завршио у Пожаревцу, а матурирао је 1877. године у Првој београдској гимназији. Дипломирао је филозофију 1881. године на београдској Великој школи. Једно вријеме је био професор у београдској гимназији, а потом је студирао и дипломирао медицину у Бечу 1891. Учествовао је у српско-бугарском рату 1885, а затим је низ година био управник болнице и окружни лекар у Скопљу. Са првим песмама јавио се још као студент у часопису „Отаџбина“, 1880, а сарађивао је и у другим часописима. Упоредо са лекарском праксом, цели живот се бавио поезијом. Написао је и два спева – Марков топуз и Косовска епопеја – и песме Љубице 1892. Рукопис косовског спева пропао је приликом повлачења скопске болнице кроз Албанију 1915. Написао је шест великих, махом историјских драма у стиху. Дебитовао је на сцени Народног позоришта у Београду трагедијом у 5 чинова с пјевањем Сликар или Вереник и драги, 1879. Ускоро су му приказане и објављене две трагедије: Везир Абоговић и Видосава. Његова трагедија Момир, која, као ни првопоменута није штампана и чији је рукопис изгубљен, приказана је 1890. У међувремену је у Летопису Матице српске објављен препјев Расинове Федре у римованим александринцима, 1885, а годину дана касније и трагедија Владислав, краљ угарски (штампане у засебним књигама).

Те исте, 1890. године, у Летопису Матице српске је штампана и Ђорићева трагедија Кринка. У београдском позоришту дебитовао је као преводилац комада у стиховима, чак и прије него што се прочуо као пјесник. У прољеће 1878, у размаку од мјесец дана, приказана су два његова препјева: трагедије Освалда Махлаба Папа и краљ и Шилерове романтичне трагедије Јованка Орлеанка под називнм Орлеанка девојка, а сљедеће, 1879, – три. Само недјељу дана послије драматичаревог дебија премијером оригиналне трагедије Сликар или Вереник и драги, приказана је први пут и драма З. Х. Мозера Дебора, крајем августа исте године, трагедија Х. Лаубеа Димитрије (касније играна под називом Лажни Димитрије, а у Српском народном позоришту Лажни цар Димитрије), а крајем новембра и Расинова Федра. У Београду је још крајем 1883. приказана и Гетеова трагедија Клавиго, такође у Ђорићевом препеву. Мада је бирао класична и популарна дела значајнијих писаца, његови преводи, осим Расинове Федре, нису објављени нити сачувани. Мада су му драме штампане у Новом Саду, од шест оригиналних дела и шест превода на сцени СНП, приказани су само преводи Мозенталове Деборе 1885. и Лаубеовог Лажног цара Димитрија 1896. године. 

Лазар Томановић је веома цијенио његов књижевни рад (посебно епопеју Косово, чији је одломак из 13. главе објавила Босанска Вила)  али га је сматрао игнорисаним песником, због чега је и престао пратити радове младих песника.