Библиотека „Србољуб Митић“ може се похвалити изузетно добром и лепом сарадњом са свим матичним школама и одељењима на подручју општине Мало Црниће. Једна од наших драгих сарадница је Зорица Перић, професорка српског језика и књижевности у основној школи „Дража Марковић – Рођа“ у Смољинцу. Повод за наш разговор је рад школе у ванредним условима поводом вируса Короне, али и просветног радника као појединца. За успешан рад са децом, неопходна је пре свега љубав према послу, креативност, надареност, упорност, несебичност, хуманост, одрицање од многих других ствари. Све ове епитете, слободно можемо додати Зорици Перић, јер их она свакако заслужује.
- Да започнемо овај разговор избором професије. Књижевност, просветни радник. Зашто баш ово занимање?
- Многи од нас су своју професију изабрали угледањем на личности у детињству које су свој посао обављале са много љубави, предано и савесно. У основној школи то су биле моје наставнице српског језика и књижевности, а даље, учећи у Гимназији у Смедереву, та листа личности се само проширивала, а избор био све очигледнији. Поменућу још један пресудни утицај на професионално формирање, а то су речи охрабрења професора Српске књижевности 20. века, рекла бих професора горостаса, Јована Делића. На моје питање како наћи праву меру у мору информација и материјала, одговорио ми је: „Само стојте иза оног што радите и не брините!“ То море је данас постало огроман океан, а мени неприкидно одзвањају у ушима професорове речи.Такође, бити просветни радник значи имати ту необичну привилегију и одговорност о којој је Доситеј Обрадовић говорио, а то је добијање на поверење дечије душе попут меког воска коју, опет, морамо пазити у какав калуп саливамо. Образ који ћемо добити резултат је нашег рада и руковођења.
- Колико дуго радите у Основној школи у Смољинцу?
– „Чудни су путеви Господњи!“ Након почетног апсолвентског једногодишњег стажа у једној градској школи у Смедереву (дивно искуство!), 2003. године долазим у Смољинац и наизглед случајно, налазим посао у Основној школи „Дража Марковић Рођа“ . Све је ишло неусиљено, непланирано, зато сам и сигурна да је наш пут и животни ток руковођен изван наших снага.
– Познати су нам Ваши успеси у раду. Препознатљиви сте по „Читалићима“. Реците нам нешто о томе, и о другим пројектима које сте реализовали и које планирате да реализујете.
– Пројекат „Читалићи“ ме је очарао. Свеобухватан, подељен у мноштво такмичарских категорија, а опет нетакмичарски настројен. Идеја је потекла од Маје Радоман Цветићанин, колегинице и директорке Центра за културу у Алексинцу. Пројекат је за неколико година нарастао до необичног обима, укључио велики броој предшколских, основношколских и средњошколских установа. Сада је то такмичење које је у свој годишњи календра рада уврстило МПНТР. Носиоци пројекта су библиотекари, наставници српског језика и књижевности и учитељи, ентузијасти који желе да поврате углед књизи, креативности и критичком мишљењу. Поред овог пројекта, трудимо се да наше ученике укључимо у низ других пројеката који за циљ имају неговање језичке културе и развијање међупредметних компетенција и освајању нових вештина. То може током године деловати као низ расцепканих активности, али искуство нам је показало да се све те њихове, наизглед мале, активности и креативности повезују и доприносе изградњи у комплетне личности, што је и циљ наставно-васпитног процеса.
– Сада, када је научна технологија на врхунцу, када се све може наћи на интернету, како успевате да приволите децу да читају, сами дођу до својих закључака, решења задатака?
Бесмислено је и покушавати да успоравамо технолошки развој или оспоравати га и кукати над минулим временима („жал за младост“). Једноставно треба наћи начин да уклопите књигу у свет интернета, омилити деци оба приступа и дозволити да их комбинују. Прочитана прича, па едукативна видео-игрица на ту тему, зашто да не? Упоређивање прочитаног романа са одгледаним филмом, развој критичког мишљења (шта је изостављено, шта је прилагођено другој врсти уметности – филму, у односу на књижевност). То је управо, чини ми се, позитивно откриће ових наших изолованих дана. Деца веома лепо реагују на поменута повезивања. Чувена су и позната питања: Шта мислите о овој песми, причи, роману? Како сте се осећали док сте читали? Да ли можете да се „ставите у ципелице“ главног лика и да ли разумете зашто је баш тако поступио? Како бисте променили крај овог дела? Да ли сте некада били у сличној ситуацији? Поменута питања су дидактички и васпитно-образовно потпуно оправдана јер подстичу емпатију, критичко мишљење, приволе децу да застану, размисле. Тих неколико минута дечијег ћутања заправо су драгоцена. Ту севају искрице, варнице и искуства за будући живот.
– Нимало лак период за рад у било којој установи, посебно за Школе у ванредној ситауацији, поводом вируса Корона. Рад на даљину, путем различитих апликација…Како се Ви сналазите у томе?
Баш као и све моје колеге: лутам, трагам, учим и не одустајем. Ово последње је најважније за све нас у овим временима испита, опита и искушења. НЕОДУСТАЈАЊЕ: од себе, од промене у приступу, у трагању за новим и извлачењу поука за доба када све прође. А проћи ће. Лоше, баш као и добро. Само што нам је субјективни доживљај протока времена другачији у невољама и недаћама. Схватимо да је ово време за лични развој, како ученика, наставника и родитеља, тако и свих осталих. Директори, стручне педагошко-психолошке службе, наставници и учитељи су веома солидарни у ванредним околностима, деле материјале, помажу у организовању ученичких група, труде са да из недеље у недељу напредују, прелазе на иновативније платформе за рад. На Фб страници постоји група просветних радника која се за 24 часа организовала широм региона бивше Југославије, сарађује даноноћно, дели материјале и искуства. Обухвата више десетина хиљада чланова, а симболично се зове „Наставничка мрежа током пандемије“. Ту су да охрабре једни друге и то је важно. Када осетимо да ниво стреса и психолошке тескобе нараста због новонастале ситуације, једноставно се на кратко повучемо. Рекла бих, колико год то некима чудно звучало, сада је наступила и духовна повезаност, а она је немогућа без љубави, солидарности, емпатије. Осврнула бих се и на неопходну самодисциплину у овим условима. Као наставник, мама два ђака и супруга, а нисам једина, сусрећем се са ситуацијом да кухињу и простор дневног боравка повежем са виртуелном учионицом. Сасвим је другачије када сте шест сати одсутни од куће, тада кућни послови чекају, а ви мењате улоге. Сада ствари стоје другачије, улоге се преплићу, а простор скучен и просто улива један у други. Зато је неопходна самодисциплина, стрпљење и самоорганизација времена које нам стоји на располагању. Такође треба имати разумевања за родитеље који редовно одлазе на своје послове који се не могу обављати на даљину, као и за оне који сада све време проводе са децом, а имају и старије укућане који различито реагују на новонасталу ситуцију и неопходна им је додатна подршка. Никоме није лако, зато треба да разумемо једни друге ( „Обуј туђе ципелице“).
- Мислите ли да је ово добар начин комуникације са ученицима?
– У датим околностима он је најбољи начин комуницирања. Ученици су осетљива група популације, али са њима раде обучени наставници, врло широког спектра компетенција, флексибилни, зато им је овај изазов посебан. Веома будно ослушкујемо повратне информације ученика и њихових родитеља, уклапамо се и водимо рачуна о нивоу оптерећености с обзиром да свакодневно ученици прате и наставу на РТС-у. Наше колеге одлично раде свој посао пред камерама. Овом приликом их поздрављамо речима да само тако наставе. Њихова љубав према деци и труд да пренесу знање су тако очигледни, иако предају у празним учионицама. Оно што смо приметили је то да су ученици сасвим одговорно приступили праћењу наставе на даљину, а да родитељи несебично пружају своју подршку.
– Како ћете их оцењивати, обзиром да су код куће са родитељима или су у прилици да комуницирају са друговима из разреда, па могу да размењују решења задатака?
– МПНТР нам је за сада препоручило да ставимо акценат на формативно, а не сумативно оцењивање. То значи да редовно имам увид у повратне информације које ученици дају у виду сликаних домаћих задатака, израђених пројеката, презентација, одрађенихз квизова и тако даље. Наставници и учитељи редовно прикупљају тај материјал, прегледају, шаљу додатна објашњења за евентуалне корекције. При томе користе електронску пошту, разне платформе за учење (Google classroom) и групе (Viber, WhatsApp, Messenger)
– Који предмет бисте издвојили као најтежи, за рад у овим условима?
– Никоме није лако, али се сви сналазе. У сваком предмету имате наставних јединица које би се најбоље одрадиле у оквирима наставникове живе речи и непосредног контакта са ученицима, али смо поуку већ извукли: прилагођавање, те додатни напор и подршка свих актера у наставном процесу, веровали или не, могу дати неочекиване резултате. Оно што ја видим као добробит за ђаке, то је повећање осамостаљивања ученика, што је, свакако функционални задатак свих наставних предмета. Ако ме питате, откуд ми такав закључак, довољно је рећи да имам два ђака у кући, па примећујем сазревање и осамостаљивање.
– И ученици и ви користите рачунаре и мобилне телефоне. Шта са оном децом, који немају ни рачунар ни телефон?
– Што се тиче деце која немају приступ интернету, о њима смо прикупљали податке одмах по проглашењу ванредног стања и приступању настави на даљину. Могу говорити само када је у питању школа у Смољинцу и знам да су већ у току те недеље колеге долазиле да поделе материјале. У међувремену су и ти ученици са својим родитељима набавили мобилни телефон и приступили интернет платформама. Све одељењске старешине су од самог старта у контакту са родитељима и такви проблеми су решени.Сигурна сам да ниједан ученик није остао ван система нити да је ускраћен за неопходно градиво и материјале.
- Стално сте у контакту са ученицима. Недостаје ли вам рад у класичној учионици и „ђачки несташлуци“?
- Наравно, непосредни рад са ученицима је суштина наставничке професије. То је незаменљиво, али тренутно стање је нужност, а не наш избор. У датим околностима желимо да из ситуације извучемо најбоље и максимално прилагодима интересима деце: знању, а пре свега очувању њиховог менталног здравља и животне ведрине.
- Ваша порука ученицима?
- Децо, као што смо на часовима увек истицали, поверење и задата реч се не смеју погазити. Сада је на снази управо то: колико ћемо радити, верујући једни другима да знање користи човеку увек и у свим животним ситуацијама. Радите савесно, али када се уморите, одморите. Посветите се помагању родитељима у кућним пословима. И записујте. Записујте све: занимљиву мисао и када је тешко. Напишите. Кад све прође, бићете снажнији и храбрији. Зато смо се и растали, да се више радујемо при поновном сусрету!
