Миливоје Мића Томић рођен је у Београду 10. фебруара 1920. године. Студирао је право, а потом је уписао Одсек за позоришну уметност на Музичкој академији у Београду. Играо је у Београдском драмском позоришту од 1952. до 1961. године у бројним представама, био је и гост у Атељеу 212. Неко време је био и члан путујуће дружине Удружења глумаца. Филмску каријеру је почео 1954. мањим споредним улогама, да би се у филмовима Три (1965), Непријатељ (1965) и Буђење пацова (1967) представио као карактерни глумац који се памти по ликовима свакодневних људи из живота. Поред тога, снимио је и већи број малих епизода у домаћим и копродукцијским филмовима.У августу 1997. године примио је награду за животно дело „Павле Вуисић“. Преминуо је у Београду 23. августа 2000. у 80. години.
Остварио је низ запажених епизодних улога позоришним представам, на филму у ТВ серијама: Сумњиво лице; Атомска бајка; Погубљење; Три Ане; Дилижанса снова; Бело у белом, Пут око света, Гласам за љубав; На слово, на слово; Броз и ја; Нико није савршен; Бог је умро узалуд; Лака лова; Лето је криво за све; Отписани; Лајање на звезде; Камионџије; Специјално васоитање; Позориште у кући; Маратонци трче почасни круг и многи други….
Интересантна је прича о снимању филма „Маратонци трче почасни круг“, која се и данас препричава.
Осим плејаде невероватних глумаца који су носили насловне улоге у овом остварењу, ништа мање значајне нису ни споредне роле. Једна од најупечатљивијих таквих улога – ону слушкиње Оље, била је поверена глумици Мелита Бихали, а управо једна њена заједничка сцена са ветераном српског глумишта Мићом Томићем, постала је легендарна.
Реч је о сцени у којој Максимилијан Топаловић (Мића Томић) у каду увлачи слушкињу Ољу (Мелита Бихали) притом јој цепајући блузу.
Мало људи зна да сцена према оригинално сценарију уопште није требало да изгледа тако! Наиме, како би постигли што бољи ефекат изненађења, редитељ Слободан Шијан и Мића Томић су се договорили да је тако сниме без знања Мелите, па да тако и њен врисак и смех буду уверљивији.
Глумичино изненађење било је дакле, апсолутно стварно, али је касније Мелита испричала да је сцена испала веома симпатична и спонтана и да се, наравно, због ње није наљутила.
