Исидора Секулић, најзначајнија српска књижевница 20. века, рођена је 16. фебруара 1877. у Мошорину, где јој је отац Данило Секулић службовао као бележник општине мошоринске. Мајка јој се звала Љубица, а умрла је када је Исидора имала шест година. Са оцем и братом, Исидора се из Руме сели у Земун, одакле ће потицати њене прве књижевне импресије (проза Сапутници), али и трајнија књижевна опредељења (Кроника паланачког гробља, 1940). После завршеног трећег разреда реалке у Земуну, наставља школовање у Новом Саду (Виша женска школа), затим у сомборској Препарандији, коју завршава 1894. С успехом ће се потом усавршавати у Будимпешти („виши курс државне педагогије“), након чега се 1897. запошљава као наставница у Српској девојачкој школи у Панчеву, где ће радити све до 1909. године. Тада прелази у Шабац као учитељица Више девојачке школе и узима српско поданство (1910). Књижевни рад Исидора започиње у Српском књижевном гласнику причом Главобоља. Уочи балканских ратова, објављује прву збирку приповедака Сапутници (1912), а уочи Првог светског рата Писма из Норвешке (1914). Окупацију проводи у Београду и Сокобањи. После Првог светског рата, 1919, објављује две књиге: роман Ђакон Богородичине цркве (Загреб, 1919) и збирку приповедака Из прошлости (Сарајево, 1919). Између два светска рата много путује, преводи и пише о домаћим и светским књижевницима и темама. Постаје позната и цењена као оригиналан мислилац и есејиста. Сарадник је најугледнијих југословенских књижевних часописа. Пензионисала се као наставница Друге женске гимназије у Београду 1931. године, након чега се у целини посвећује књижевном раду. Године 1939. изабрана је за дописног члана Српске академије наука. Током окупације живи у својој кући на Топчидеру, у Васе Пелагића 70. За то време о свом трошку издаје своје изабране есеје у три књиге: Аналитички тренуци (1941–1943) и Записи (1941). Након Другог светског рата активно се укључује у живот нове Југославије: изабрана је за потпредседника Савеза књижевника Југославије (1946). Објављује збирку приповедака Записи о моме народу (1948). Године 1950. изабрана је за редовног члана САНУ, а 1951. објављује своју последњу књигу – монографију Његошу књига дубоке оданости. Због негативне критике М. Ђиласа, други део замишљене монографије о Његошу је спалила. Умрла је у Београду 5. априла 1958. године и сахрањена на Топчидерском гробљу у Београду.