Борис Леонидович Пастернак је био руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац. Одрастао је у интелектуалној средини, студирао је филозофију у Москви и Марбургу.
У младости је био футуриста. Поезија му је претежно тематски аполитична, литерарна и интелектуална.
Пастернак је рођен у Москви 10. фебруара (по грегоријанском календару) 1890. (по Јулијанском календару 29. фебруара) у жидовској породици. Његов отац, Леонид Пастернак, је био познати сликар и професор на Московској школи сликања, скулптуре и архитектуре, док је његова мајка, Роса (Рааца) Кауфман, била концертна пијанискиња. Одрастао је у високо космополитанској атмосфери, где су неки од бројних посетилаца његовом дому били композитор Сергеј Рахмањинов, песник Рајнер Марија Рилке, те писац Лав Николајевич Толстој.
Под инспирацијом свога суседа Александра Скриабина одлучује да постане композитор, те је стога и отишао на Московски конзерваторијум. Године 1910, нагло одлази с конзерваторијума на Магдебуршки универзитет, где је студирао под неокантским филозофима као што је Херман Кохен и Николај Хартман. Иако се сматрало да ће постати филозоф, ипак одустаје од тога како би се вратио у Москву 1914. године. Његова прва колекција поезије на коју су утицали Александер Александрович Блок и руски футуристи објављена је касније те године.
Његов први стихови симулирају његову преокупацију с Кантовим идејама. Његов садржај укључује ударну алитерацију, дивље ритмичке комбинације, свакодневни речник, те скривене алузије спрам својих омиљених песника као што су Рилке, Љермонтов те немачки романтични песници.
Током Првог светског рата подучавао је и радио у хемијској фабрици у Всеволодово-Вилвеу, који су му недвојбено пружили довољно материјала за његов роман „Доктор Живаго” много година касније. За разлику од своје бројне родбине и пријатеља, Пастернак није отишао из Русије након револуције. Напротив, био је фасциниран новим идејама и могућностима које је револуција донела на видело.
У степском крају близу Саратова, се и заљубио. Та је страст резултирала збирком „Сестра моја, живот”, коју је написао у периоду од три месеца, али је био превише посрамљен да је објави четири целе године због романског стила којим је написана. Када ју је коначно објавио 1921, та је збирка револуционирала руску поезију. То га је учинило моделом за млађе песнике, што је пак променило поезију Осипа Мандељштама и Марине Иванове Цветајеве те других.
Након „Сестра моја, живот” Пастернак је направио нека херметичка дела неуједначеног квалитета, међу којима се налази и његово ремекдело – лирски циклус насловљен „Руптура” (1921). Аутори као што су Владимир Мајаковски, Андреј Бели и Владимир Набоков су аплаудирали његовој поезији као делима чисте, распуштене инспирације. Касних 1920-их Пастернак је све више осећао како је његов шаролики модернистички стил све више у супротности с доктрином социјалистичког реализма коју је одобравала комунистичка партија. Покушавао је да своју поезију направити прихватљивијом маси тако што је преправљао своја ранија дела, те започињући две опширне поеме на тему руске револуције. Такође се окренуо прози, те је написао неколико аутобиографских прича, од којих се највише истичу „Детињство љубавника” и „Сигурна пратња”.
ДА САМ ЗНАО
О, да сам знао да је тако,
Још на почетку свом раније:
Да стих са крвљу гуши лако,
Навре на грло и – убије!
Ја бих се шала тих одрекô –
С том позадином истог маха.
Почетак беше још далеко.
А радозналост пуна страха.
Али та старост попут Рима,
У замену за лаж водвиљску,
Неће од глумца текст што има.
Но погибију пуну, збиљску.
Кад осећање песму даје
Оно на сцену роба шаље.
И сва уметност ту тад стаје.
А тле, судбина – дишу даље.
•Препевао Стеван Раичковић
Извор: Википедија.
