РОЂЕНИ У ЈАНУАРУ: ДРАГАН МАЛЕШЕВИЋ ТАПИ, српски сликар

 

Драган Малешевић (Београд, 22. јануар 1949 — Београд, 29. октобар 2002), познат и под уметничким псеудонимом Тапи, био је српски сликар фотореализма.

Као седмогодишњак прецртавао је стрипове из ондашње „Политике“. Дипломирао је на Економском факултету у Београду.

До 1989. живео је у иностранству: Милану, Бечу, Кембриџу, Женеви, Минхену, на Бахамима…

Прву изложбу слика имао је 1985. у Ровињу, где је излагао уз Мићу Поповића и Ољу Ивањицки.

Осамдесетих и деведесетих година XX века његове слике изазивају велику пажњу медија,[3] уследиле су самосталне и групне изложбе у Југославији и иностранству: у САД, Куби, Белгији, Француској, Уједињеном Краљевству, Немачкој, Швајцарској, Грчкој, Кипру, Бугарској, Хрватској, Црној Гори, Македонији, Русији, Кини, Јапану… Слике му се налазе у бројним приватним колекцијама: Џорџа Буша и Хенрија Кисинџера, Какуеија Танаке… али и јавним збиркама, међу којима је и збирка Беле куће.

 

Године 2000. именован је за почасног грађанина Џорџије.

У Београду је 2012. године отворена продајна галерија његових слика.

 

Сликао је уља на платну и дрвету, по узору и техници сличној техникама Јана ван Ајка и Салвадора Далија. Захваљујући посебној техници подсликавања, његове слике имају висок степен материјализације. Сликајући само оно што се види, и то што јасније, сачувао је ведрину духа и радост живљења, те ово неки критичари виде као специфичност његовог „стила” Већина критичара слаже се у мишљењу да је Тапијево сликарство изведено до техничке перфекције и да је његов уметнички језик свима разумљив.[9] У последњим годинама живота бавио се и скулптуром.

 

 

 

 

На његовим сликама доминирају сцене из свакодневног живота које су представљене прецизно, готово фотографски. Сликао је пејзаже, жанр композиције, мртве природе, женске актове, слике са историјском, религиозном и социјалном тематиком, као и призоре са примесама надреалног.

Један је од најпопуларнијих српских сликара, са великим бројем проданих дела.[10] За живота је насликао стотињак слика, међу којима су најпознатије Поље среће, Лабудови, Венезуела, 18-та рупа, Гаража, Дух Тесле (поводом 50 година од Теслине смрти), Ана Бах, Борба ћурана, Родезија, Слониште за избеглице (на омоту компилације Бијелог дугмета Има нека тајна веза (1994)), Топло-хладно (на омоту компилације The Бест оф Оливер Мандић), Жикин бенд (на омоту ЦД-а Музика за филмове, Горана Бреговића), Блихер, итд.

 

Самосталне изложбе
1989. Музеј у Бору
1991. Галерија Југословенских уметничких дела, Београд
1992. Галерија Свети Стефан – Црна Гора; Галерија Панорама, Ниш; Војвођански музеј, Нови Сад; Галерија Scottish Рите, Лос Анђелес, САД; Милошев двор, Пожаревац; Галерија Леонардо, Београд;Кафе галерија „Двориште”, Београд
1993. Херцег Нови; ICC Арт Gallery Лимасол, Кипар
1994. Хотел Витоша, Софија, Бугарска; Културни центар Котор; Културни центар Подгорица.
1995. Caffe Gallery, Кикинда; Галерија Рената, Сомбор; Галерија Народног фронта, Музеј Града Београда, Београд.
1996. Изложба слике „Е, мој народе!” у Југословенској галерији уметничких дела, Београд; Народно позориште „Зоран Радмиловић”, Зајечар;
1997. Уметничка галерија „Руски дом“, Београд.
1999. Културни центар – Скопље, Македонија; Галерија Свети Стефан – Црна Гора;
2001. Војвођански музеј у Новом Саду; Галерија Свети Стефан – Црна Гора; Хотел „Гранд”, Копаоник;