Рођена је 22. јануара 1924. године у Краљеву. Отац јој је био Андреј Милићевић, који је превео више од 36 дела француских класика, а мајка Радмила Симић, професорка француског језика. Бака Катарина била је дворска дама краљице Наталије Обреновић, а деда Милан Симић, управник Народног позоришта у Београду.
Завршила је најпре Музичку академију, а затим напустила студије архитектуре и технологије после два семестра, као и историје уметности пред сам дипломски испит. Године 1950. завршила је Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања.
На Факултету драмских уметности у Београду дипломирала је режију 1956. године, где је касније била и професор радио-режије више година.
У младости, Мира Траиловић је била и спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. У Радио Београду режирала је и око 70 радио-драма, али и упознала Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике.
Чувена Мира Траиловић, била је један од оснивача и дугогодишња управница Атељеа 212, оснивач и уметнички директор БИТЕФ-а и Битеф театра, редитељ, спикер и уредник Драмског програма Радио Београда. Велика дама београдског позоришта, позоришна лавица, вечита управница, 101 осмејак, позоришна хероина – само су неки од епитета који су пратили ову изузетну личност из Париза и првог човека ове куће.
Као светско име, Мира Траиловић је режирала и у Западном Берлину Бабељеву Марију, а у Швајцарској Бергову оперу Лулу и две године заредом била селектор и уметнички директор једног од највећих ривала и вршњака Битефа – Светског фестивала у Нансију 1983. и 1984. године. Француска је била велика љубав њеног живота. Она је Миру награђивала својим признањима, а она Француску својом пажњом.
Француски новинари писали су за време њеног боравка у Нансију исто толико о њој колико и о представама које је довела. Уживала је у типичним париским пецкањима дописника великих дневника када су о њој писали као о „булдожеру у визону“, алудирајући истовремено на њену енергију и лепоту типичне грађанске провинције.
Осим бројних домаћих признања, међу којима је био чак и „Оскар популарности“, добитница је завидних међународних награда, италијанског ордена Витеза културе, награде Удружења позоришних уметника САД, Међународног позоришног института, позоришних друштава Чехословачке и Бугарске, Ордена заслуга за културу Пољске.
У знак признања за велики допринос и заслуге у ширењу културних веза и сарадње између Француске и Југославије, 20. априла 1985. године додељен јој је Орден Легије части у рангу Команданта.
Била је блиска са Жан-Лујом Бароом и Јуријем Љубимовим, са Мелином Меркури и Нуријем Есперт, често се у животу сретала са Јонеском, а пред њом је на мадридском плочнику клечао један Жан Жене, изигравајући своју типичну кловнијаду.
Режирала је лако и страсно, са нешто самоироније према том послу – у позоришту, на радију и телевизији. Последња режија била јој је телевизијска верзија Романа о Лондону њеног омиљеног писца, Милоша Црњанског.
Када је преминула 7. августа 1989. године, њен дугогодишњи сарадник и пријатељ, Јован Ћирилов је написао: „Мира није могла да преболи растанак од Атељеа 212. Град јој је омогућио да оснује још једно позориште од напуштене цркве (Битеф театар), тако да јавност заправо и није знала за њену мировнину, у којој у ствари и није била. Ипак, растанак са Атељеом разорио је, не њену енергију, већ њено снажно тело. Само једном давно рекла ми је: ‘Како је тешко целог живота бити јачи него што си у ствари‘.“
