РОЂЕНИ У МАРТУ: Изет Сарајлић, писац – „Вечерас ћемо за њих волети“

Posted on By Зорка Стојановић
Изет Кико Сарајлић  у марта 1930. године у Добоју. Добио је име по деди с очеве стране, који је био чиновник за време Аустро-Угарске монархије.
Детињство је провео у Требињу и Дубровнику, а 1945. године се настањује у Сарајеву. Ту је похађао мушку гимназију, а у свет југословенске поезије улази као деветнаестогодишњак, збирком песама У сусрету. За време студија на Филозофском факултету у Сарајеву, радио је и као новинар и никада није престајао писати.
izet kiko sarajlic bosansli pesnik pesme poezija biografija stihovi
Изет Сарајлић је дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву, одсек Филозофије и компаративистике, докторирао филозофске науке. Члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Радио као редовни професор на Филозофском факултету у Сарајеву. Као члан Друштва писаца Босне и Херцеговине, заједно са Хусеином Тахмишчићем, Ахметом Хромаџићем, Велимиром Милошевићем и Владимиром Черкезом, покреће међународну књижевну манифестацију ”Сарајевски дани поезије“ у организацији Друштва писаца Босне и Херцеговине 1962. године.
Сарајлић у Волим пуно пева о љубави и пријатељству, о једној епохи. Ова серија поетске прозе у највећој мери је портрет његове супруге Микице, која је захваљујући њему заувек ушла у свет књижевности.
Елегичност као најизразитија црта Сарајлићеве емоционалности, његово поимање живота уопше и љубав као неизбежни мотив, често упућују на романтичну Јесењинову поезију.
Изванредну и трајну популарност његова је поезија достигла управо захваљујући једноставности израза прожетог дубоком осећајношћу.
Објавио је преко тридесет књига, а за свој стваралачки рад добио је петнаестак награда.
Изет Сарајлићје преминуо 2. маја 2002. године у Сарајеву.

МАЛА ВЕЛИКА МОЈА

Вечерас ћемо за њих вољети.
Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икад у једној пјесми било љубави.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
Ми, који смо по перонима једног вијека одболовали самоће свих
свјетских Робинзона,
ми, који смо надживјели тенкове и никог нисмо убили
мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети.
И не питај јесу ли се могли вратити.
И не питај је ли се могло натраг док је посљедњи пут,
црвен као комунизам, горео хоризонт њихових жеља.
Преко њихових нељубљених година, избодена и усправна,
прешла је будућност љубави.
Није било тајни у полегнулој трави.
Није било тајни у раскопчаној блузи.
Није било тајни у клонулој руци с испуштеним љиљаном.
Биле су ноћи, биле су жице, било је небо које се гледа посљедњи пут,
били су возови који се враћају празни и пусти, били су возови
и макови, и с њима, с тужним маковима једног војничког љета,
с дивним смислом подражавања, такмичила се њихова крв.

А на Калемегданима и Невским Проспектима, на Јужним Булеварима
и кејовима растанка, на Цвјетним Трговима и
Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје, Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бијела негрљена рамена даће дјечацима.
Нису се вратили.

Преко њихових стрељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стрељаних очију.
Преко њихових недопјеваних марсељеза.
Преко њихових изрешетаних илузија.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.

На зборном мјесту љубави сад чекају као гробови.
Мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети…