Мејлови, текстуалне поруке, те разни сервиси за комуникацију данас заузимају место које је вековима држала писана реч. Писало се о свему, а пожутела хартија и данас чува и представљају сведочанства о томе како су грађани једни друге обавештавали о својим животима, међусобно се тешили, а сигурно су најлепши они редови који у себи складиште успомене на минуле љубави.
„Дописивање је одувек било облик човекове комуникације са светом. Продор из пећине помоћу знакова. Кад је разговор онемогућен или отежан, недовољан или неискрен, кад се треба некоме поверити или нешто проверити, кад се желе поделити с неким своје недоумице, радости, страх или очај – пишу се писма“.
Историја писама је раскошна, а посебно оних љубавних. Писала су се чим се писати могло, па је скоро немогуће да се у једном даху спомену сва. Занимљиво је, на пример, оно које је римски император Марко Аурелије 139. године пре нове ере написао свом тутору Маркусу Корнелијусу Фронту:
„Мом господару.
Добио сам два твоја писма одједном. У једном од њих ме грдиш због реченице коју сам непажљиво написао, а у другом ме већ храбриш, награђујеш моје напоре. Али заклињем ти се својим здрављем, здрављем моје мајке и твојим, да ми је прво писмо причинило веће задовољство и да сам, док сам га читао, наглас плакао. О, како сам срећан! Да ли си толико срећан, питао би неко, јер имаш доброг учитеља који ће те научити да пишеш боље, елегантније и јасније? Не, то није разлог мојој срећи! Шта је онда разлог? Срећан сам јер од тебе учим да говорим истину, а то је оно што је најтеже и боговима и људима…
Збогом, мој добри господару, мој најбољи господару. Радујем се, о, најбољи од свих говорника, што си ми постао пријатељ.“
Жанета Ђукић Перишић приредила је књигу НАЈЕЛЕПША ЉУБАВНА ПИСМА СВЕТСКИХ ПИСАЦА . У њој се налазе сачувана љубавна писма Марсела Пруста, Марине Цветајеве, Гијам Аполинера, Волтера, Фјодора Достојевског, Џемс Џојса, Марсела Пруста, Вирџиније Стивен, Пол Елијара, Исидоре Секулић, Иве Андрића, Франца Кафке, Бориса Пастернака….
У књижевном облику љубавно писмо јре племенито сведочанство телесне и емотивне олује која управља умом. Једно од таквих писама је и писмо Марине Цветајеве – Борису Пастернаку.
„(25.маја 1926.)
Борисе ниси ме схватио. Тако волим твоје име да би за мене не написати га још који пут, пратећи Рилкеово писмо, било право лишавање, одбијање. То је исто што и не позвати још једном са прозора кад одлазе (и са оним што одлази на десет минута све. Соба где чак ни тебе нема. Само се туга раскомотила……….О Рилкеу, већ сам ти писала. Њему више не пишем. Сада осећам мир потпуног губитка – његовог божанског лика – одбијања……А знаш ли, Борисе, море почиње да ме привлачи, из некакве лоше знатижеље – да се уверим у своју неспособност. Грлим твоју главу….
М.Ц.“
„Борисе, Борисе, како бисмо ти и ја били срећни – и у Москви, и у Вајмару, и у Прагу, и на овом свету, а посебно на оном, који је већ сав у нама. Твоја вечита одлажења (тако ја то видим) и – оно што твојим очима гледа са пода. Твој живот – одсутан са свих улица света, и код моје куће. Ја не подносим присуство, и ти не подносиш. Ми бисмо се сложили. Рођени, дај одушка срцу које је испуњено мноме. Не мучи се. Живи. Нека те збуњују жена и син. Опраштам ти све и свакога. Узимај све што можеш – док још желиш да узимаш. Сети се тога да је крв старија од нас, нарочито код тебе, семита. Не кроти је. Узимај све то са лирске – не, са етичке висине…..“
