Свети Сава у књижевности
У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. [72] Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.
Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија а у касније насталим делима изузетно је наглашена.
У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве али углавном једнострано наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. Међу огромним бројем пригодних написа мале књижевне вредности, високе естетске квалитете нису досегли ни великани српске књижевности као што су Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански и други у својим делима о светом Сави. Међу књижевним делима након Доментијана и Теодисија Војислав Ђурић по естетским дометима издваја народну приповетку Сава и ђаво а међу модерним делима издвајају се песме Матије Бећковића.
Свети Сава у уметности
Од раних портрета светог Саве сачувана су само два — у Милешеви и припрати краља Радослава у Студеници. Претпоставља се са извесношћу да су постојале бројне ктиторске иконе и фреске светог Саве у Хиландару, светогорским манастирама и манастирима у Србији али је највећи део њих уништен. Сматра се да је портрет у Милешеви настао још за Савиног живота и да је најуспешнији Савин портрет.
Развој иконографских типова светог Саве у наредним вековима зависиће од више чинилаца: круга одакле је долазио подстицај за израду ликовних представа (српски двор, високи црквени кругови, властела, братства манастира којима је Сава био ктитор), стања и тенденција у српској уметности и тренутних политичких, црквенополитичких и културних прилика.
Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници
Свети Сава, фреска из Краљеве цркве у Студеници
Из средњег века сачувана су 42 Савина портрета. На првом сачуваном из Милешеве, Сава је приказан како левом руком држи Јеванђеље док десном руком благосиља чиме се ставља акценат на две његове главне улоге — архијереја и учитеља[73] — које су често наглашаване и у каснијем сликарству. У иконографији 13. века Сава је приказиван и у поворци архијереја (Студеница) и као млад монах (Сопоћани). У 14. веку иконографија светог Саве досеже највишу тачку у развоју. У Лози Немањића, сцени у којој је ликовно приказивање идеологије Немањића досегло врхунац, Сава је приказиван са леве стране родоначелника Стефана Немање. Значајни Савини портрети у српском средњовековном сликарству су портрети из Дечана, а нарочито онај из Пећи настао око 1375. године.
У време турске власти а и у каснијим временима готово да није било српске цркве без Савиног лика. Нове политичке и идеолошке околности су имале утицаја и на развој иконографије светог Саве[74]. Његова сложена личност допринела је развоју великог броја иконографских типова[74]. И поред извесних специфичности и у време турске власти главни иконографски тип светог Саве је онај на коме је приказивао као архијереј и учитељ, присутан још од 13. века. Ретко се приказује самостално а готово увек са светим Симеоном. Повремено је сликан и у друштву најугледнијих црквених отаца.
Барокни утицаји у српској уметности донели су и извесне промене у Савиној иконографији. На бројним барокним иконама Сава је углавном заједно са Симеоном где су приказани како између себе држе модел цркве или икону Богородице. У уметности 18. века иконе светог Саве и Симеона се укључују у строго одређену тематику иконостаса[75]. Врхунац ликовног култа Саве и Симеона 18. века досегнут је у иконостасу катедралне цркве у Сремским Карловцима који су 1780. израдили Теодор Крачун и Јаков Орфелин. У савременом српском сликарству (19—20. век) свети Сава је био честа инспирација уметницима који су настојали да изразе покровитељску, просветитељску и родољубиву страну његове личности.
Свети Сава у народној традицији
У српској народној традицији лик светог Саве заузима изузетно место. По речима Веселина Чајкановића, у лику светог Саве у појединим делима народне књижевности могу се видети елементи старог претхришћанског веровања[76]. Такве легенде ни у ком случају не одражавају истиниту животну делатност светог Саве. Подручје на коме су забележене легенде о светом Сави и на ком се срећу топоними названи по њему изузетно је широко. Иван Божић наводи да је исходиште и жариште предања о светом Сави било на подручју Херцеговине и Црне Горе и да се оно ширило напоредо са сеобамаВеома је тешко утврдити и хронолошки одредити тероторијално порекло појединих песама и прича о светом Сави. Оне најраније из 13. и 14. века непосредно се ослањају на писане текстове о светом Сави и на њихове ликовне обраде[76]. Већ у другом слоју народних предања насталих у 15. и 16. веку, настају песме и приче са најразноврснијим мотивима. Овај процес се наставио током 17. века да би у 18. и 19. веку Сава пре свега био везиван за просветитељску делатност. Током времена у овим делима Савин лик има врло мало везе са историјским Савом. Забележено је да ученици у Крагујевцу 1828. или 1829. године нису знали ко је у ствари био свети Сава[77].У већини прича свети Сава се наводи уместо неког другог светитеља раније навођеног на истом месту[78]. Књижевно су много значајнија дела настала под утицајем мотива у житијима Доментијана и Теодосија, као и у другим делима српске средњовековне књижевности. У овом случају вероватно је често реч о утицају српског живописа на формирање народног предања. Многе приче приказују Саву као чудотворца и учитеља. У овим улогама јавља се још у житијима, а касније и у народним умотворинама где учи народ како се оре, кује, тка, шије, сири млеко, итд[79]. Као чудотворац, Сава се често везује за воду, снег и лед20. У надметањима са султанима и везирима светом Сави као бранитељу хришћанске вере често полази за руком да избије воду из камена.Путовања светог Саве приказана у житијима нашла су одраз и у предању. У српским народним причама, од свих заната, светом Сави је омиљени био бродарски. Свети Сава је има моћ да умири море и олује, али бродове користи и како би потопио грешнике које је на њих укрцао. На многим местима Савино име се везуј за изворе воде. Легенде о постанку појединих језера такође се везују за његово име.
