Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик, а његове речи се и дан данас памте
Он је двадесет година био шеф Психотерапеутског одељења болнице “Драгиша Мишовић” у Београду, неко време професор на Богословском факултету, а у САНУ је ушао као књижевник.
Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами. Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или на други начин, колико смо и са каквом снагом у детињству били вољени, толико и ми волимо друге. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде. Човек је задовољан и наслађује се када га неко воли, али је радостан када он воли. Љубав и радост свакако су човекове особине и доживљаји који га чине највећом снагом природе.
– Неки древни мудрац је рекао: Кад нешто желиш у животу, најпре мораш размислити хладним разумом, затим топлим срцем прихватити, а потом чистим рукама извршити.- Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!
– Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој живе каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи како би воЛели. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају прије свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању волети.
– Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.
– Прва је љубав према партнеру, друга према детету, трећа према родитељима. А како? Библија: И одвојићеш се од оца свога и мајке своје, и прилепићеш се жени својој, и бићете једно тело…
– Љубав треба неговати. Имамо духовну љубав, интелектуалну, емотивну и физичку. Нећу да рангирам, свака од тих љубави је битна.